Neka bude reciklaža, ali, ako je ikako moguće, sa što više smisla i rezona postojanja. Da pojasnimo – poslednje godina svedoci smo (a i metaforičke žrtve) nakane finansijera i neretko tek samo načelno kreativaca da iznova i iznova isprevrću stare mustre i formule, nudeći nam podgrejano-prežvakane odocnele sikvele, ributove, rimejkove, prikvele i resto. To je posebno očigledno u slučaju gotovo već deceniju potpuno klonulih američkih sitkoma, gde se na tu tužnu dijagnozu nadovezala slepa vera u lukrativnost nostalgije kao bezmalo opipljive valute na tržištu pop-kulture i njenih repova. Tako je oživljen čitav niz referentnih i voljenih klasika iz sfere stvaralaštva i industrije sitkoma (kraće za situacione komedije, gde se iz epizode i epizodu javljaju „situacije“, pri čemu se u drugom planu lagano razvijaju i odnosi među likovima i okvirna radnja – ako ćemo da budemo vickasti u pokušaju, pojašnjenje za tu sortu bi mogla da bude i naša/ovdašnja Radio Mileva); na poprilično golemom uzorku pokušaja iz tog domena i te sfere došli smo do tek par primera dobre prakse i valjanih i učinkovitih radova na te teme – recimo da se tu daju istaći ponovci/-nastavci legendarnih sitkoma Vil i Grejs i Frejžer.
I onda, pri tom sivilu i (mahom kreativnom) čemeru stižemo do nesvakidašnjeg, a opet, u određenim aspektima, i tipskog primera – nedavno na nivou čitave prve sezone (od deset polusatnih epizoda) obnarodovane serije naslovljene Mid-century Modern. Ovo je prepravak (rimejk) koji to zapravo ni nije, a opet suštinski i jeste; baš kao što jeste i čedo pominjane pop-nostalgičarske navade. Naime, ovaj vrlo dobar i sasvim novi/premijerni sitkom je, i to upućenijima, prilikom gledanja dosta brzo postaje posve jasno, preformulacija neprevaziđenog klasika – sitkoma Zlatne devojke (The Golden Girls), ali uz potpunu inverziju po pitanju pola aktera. U tom aspektu ovo jeste i reciklaža, ali i u isti mah i smisleni omaž, posebno ako se iz vida ne izgubi lako proverljiva činjenica da su Zlatne devojke, premda lišene kvir dodataka i ukrasa, posebno voljene među kvir publikom. A sve, pa i ocena/sud da je ovde reč i o svojevrsnom omažu ili pastišu, ima i važno faktografsko pokriće – osim sveprisutnog i sumanuto delatnog i preduzetnog Rajana Marfija, iza ove serije stoji vremešni Džejms Barouz, koji je režirao dobar deo epizoda izvornih Zlatnih devojaka (ali isto tako i Vil i Grejs). Onda se upravo izneta impresija ipak čini kao promišljen i opravdan viši koncept; samo što sada umesto priče o tri dobrodržeće penzionerke (koje, doduše, spojene putem oglasa), koje, u društvu majke jedne od njih, krenu da stanuju zajedno u prostranom i oku baš ugodnom „bungalovu“ imamo postavku o tri gej prijatelja u zrelim i zrelijim godinama koji, nakon smrti četvrtog u toj „škvadri“ stupaju u cimerski život u raskošnoj vili jednog od njih, koji, na sve to, već živi sa jezičavom i veoma prpošnom majkom, što jeste formula direktno preuzeta iz Zlatnih devojaka.
I da nikakve zabune ne bude – konkretno, u slučaju ove serije/ovog sitkom taj zahvat i za evidentna formuličnost su sasvim opravdane i nimalo ne žuljaju niti oči niti umove gledalaca, tim pre što se taj polazni koncept brzo ogoli i ne postoje ni najbleđe naznake da su autori nastojali da prikriju taj izvor nadahnuća, čime posledično Mid-century Modern onda stupa i na teritoriju narečene postmoderne i postmodernih referenci na već poznato, provereno i voljeno (a svi ti epiteti naprosto prirodno idu uz The Golden Girls, uz popriličnu mogućnost da će, ukoliko se istraje, u nekoj doglednoj budućnosti neko barem slično govoriti i pisati i o ovom prepravku koji to zapravo nije, a dobrim delom i u opsežnoj meri ipak jeste). Dakle, osnovna postavka na nivou polaznog zapleta je u potpunosti preuzeta iz te slavne preteče, ali, što je možda i važnije, isto važi i za dinamiku koja vlada među akterima priče, koja, između ostalog počiva i na tim rafalno brzim dijaloškim razmena koje istovremeno ukazuju i na očitu bliskost i ne nužno samo blagu međusobnu iritaciju, a to u značajnoj meri određuje i „arhitektoniku“ same priče i opšti i preovlađujući ton ove sasvim uspele televizijske/striming komedije. Formula je ispoštovana u najvećoj mogućoj meri i na planu distribucije i načelnog ustrojstva likova po pitanju naravi i svetonazora – vlasnik kuće i uspešni preduzetnik Bani (igra ga naširoko poznati Nejtan Lejn) je varijacija na tragu prenaglašenosti u sferi autodramatičnosti i bespogovornog hedonizma koji su krasili Blanš iz Zlatnih devojaka, Artur je po osnovi racionalnosti, cinizma i upadljivog stoicizma na jasnog tragu Doroti, dok je Metu Bomeru (koji je lane ostvario i ulogu čitave dosadašnje, a svakako bogate mu karijere – u seriji Fellow Travelers) dopalo da bude ovovremenska Rouz (koju je igrala legendarna Beti Vajt), a njihove likove spaja naivnost, ne preterana bistrina i sklonost ka apsurdističkom pogledu na svet i međuljudske odnose. Kada se tome doda i lik Baijeve majke Sibil (igrala ju je, i to vrsno i veoma nadahnuta, nedavno preminula Linda Lavin) kao upadljiva replika logoreične i krajnje zajedljive Sofije iz The Golden Girls, jasno je da se mustri po kojoj se radilo pristupilo sa jasnom i preciznom idejom-vodiljom i prirodnog i rezonskog poštovanja, a to sve sabrano ipak vidno izdvaja iz neveselog konteksta prepakivanja poznatog i prežvakavanja na poodavnih dana izraubovane teme.
Sinergija među likovima je očaravajuća, komičarski tempo i nerv svih prisutnih su minuciozno izvedeni i na visokom nivou krajnje izrade, a situacije koje se predočavaju su temeljno osavremenjene. Već sada, Mid-Century Modern zaslužuje samo pohvale i otvorenu podršku, ali je, naravno, pitanje kako će se držati kasnije, da li će uspeti da održi ovaj kvalitativni nivo i u budućim sezonama (a i The Golden Girls imali uočljive oscilacije, posebno u kasnijim sezonama) kada se možda taj početni šnit, daleko bilo, možda i prebrzo potroši i istanji.
Piše: Zoran Janković
Više tekstova iz broja 82 – februar 2025. možete pročitati na (Klik na sliku):
