Uopšteno uzimajući interseks kao aktivistički pojam, po sredi je jedna „mlada“ zajednica, u svetu aktuelizovana tek s kraja devedesetih godina prošlog veka. Ovo, naravno, ne znači da interseks ljudi postoje tek tridesetak godina – istorija svedoči o postojanju interseks ljudi i više hiljada godina unazad, o čemu smo već pisali.
Što se tiče Republike Srbije, ona se do pre nekoliko godina nije uopšte pominjala u LGBTI+ aktivizmu, a ni u široj javnosti. O varijacijama tek postoji po neki izvor, ali samo posredno, u medicinskim i akademskim krugovima.
Da se na trenutak vratimo na interseks aktivizam u svetu. U zemljama sa dužom demokratskom tradicijom se on razvio iz različitih grupa pacijenata koji su imali istu ili sličnu dijagnozu i koje su lekari okupljali u klinikama. Toga u Srbiji jednostavno do sada nije bilo, budući da su lekari koji se bave polnim varijacijama vrlo zatvoreni da o svojoj praksi razgovaraju, a afirmativnog pristupa ka podršci interseks osobama nema u dovoljnoj meri.
I te grupe su se krajem prošlog veka u jednom trenutku otvorile ka široj zajednici i postale „aktivističke“. I dan-danas se u Srbiji vrlo neblagonaklono gleda na bilo kakvu praksu koja potiče iz aktivističkih krugova.
Iako je interseks kao kovanica propisana Konsenzusom u Čikagu iz 2005. godine, u Srbiji se i dalje ne pominje u medicinskim krugovima, već se koristi reč „hermafrodit“, po mitološkom biću iz stare Helade koje je bilo istovremeno i muško i žensko. Medicinska struka u svetu je izbacila ovaj izraz iz upotrebe jer postoji konsenzus da su ti izrazi stigmatizujući. Interseks ljudi nisu mitološka bića, i nemaju istovremeno gonade i oba pola.
I dan-danas u Srbiji ne postoji nešto što možemo nazvati interseks zajednicom. Pre svega, jer je do odraslih interseks osoba veoma teško doći. Još uvek se traga za načinom kako privući pažnju, ne samo interseks osoba, već i šire javnosti – i ukazati da interseks osobe postoje odvajkada i postojaće, da su deo našeg društva. Da preispitivanje binarnosti ne znači „izmišljanje novih identiteta“.
Istini za volju, nerazumevanje interseks varijacija nije slučaj samo za Srbiju. I u svetu se vidi koliko je ovaj fenomen nepoznat, najpre po tome što ljudi, kada pričaju o interseks pojmu, isključivo govore o razlici u genitalnim setovima, potpuno izuzimajući mogućnost da interseks osobe mogu imati i varijacije koje nisu vidljive golim okom (deo gonadalnog seta u telu osobe ) – odnosno hormonske i hromozomske varijacije.
U Srbiji je udruženje Geten (tada Gejten) pokušalo da pre desetak godina pokrene grupu podrške za interseks osobe, i na kontakt mejl se niko nije javljao godinama. Tada (a i sada) je postojala bojazan oko toga da li interseks osobe uopšte znaju da su interseks, da li sebe vide da na osnovu svojih polnih karakteristika pripadaju jednoj posebnoj skupini ljudi.
I baš odatle proizilazi velika potreba da se lekari, koji ovoj temi najčešće pristupaju na krajnje neadekvatan način, obrazuju i razumeju šta tačno znači biti interseks.
Otad pa do danas, interseks osobe se jako retko javljaju, tek po potrebi. Uopšteno govoreći, slabo komuniciraju o svojoj dijagnozi ili varijetetu i gotovo nikad ne ostaju u komunikaciji u kontinuitetu.
I sve to zbog nevidljivosti, nerazumevanja i jedne dugačke spirale ćutanja kojoj se ne nazire kraj.
S tim u vezi, mi uopšte ni ne možemo da govorimo o pravnoj regulativi interseks osoba, budući da vidljivost ove grupe ljudi ni ne postoji. Sve interseks osobe obavija jedna velika stigma i trauma, najčešće kao posledica različitih neosnovanih hirurških intervencija koje obično prate i mentalni problemi kao posledica.
Nevidljivost ne dozvoljava interseks osobama da naprave korak ka sistemu zaštite i bave se svojim svojstvom kroz borbu za određeno pravo.
Jedina pozitivna promena koje je u Srbiji učinjena jesu Izmene i dopune Zakona o zabrani diskriminacije iz 2021. godine, kada je uneto svojstvo polnih karakteristika kao mogući osnov za diskriminaciju. Ovako unapređen zakonski okvir omogućava interseks osobama da se zaštite od diskriminacije i preduzmu zakonom propisane radnje kada se ona desi.
Ali, postoji još mnogo otvorenih pitanja i administrativnih procedura koje bi znatno olakšale život interseks ljudi u Srbiji, njihov put odrastanja pa i patnju koje su pretrpele zbog neopravdanih hirurških intervencija po rođenju.
Primera radi, jedna od administrativnih procedura za koju nije potrebno mnogo poteškoća da se izmeni jeste prijava pola deteta 15 dana po rođenju. Ovaj period od tek nešto više od dve nedelje jeste prekratak u smislu varijacije pola i dijagnoze i nedovoljno je vremena da se urade neophodne analize i da se potencijalna dijagnoza uspostavi.
Ovakva procedura postoji u mnogo zemalja i pokazala se odličnom kao prvi korak pri zaštiti interseks dece.
Piše: Kristian Ranđelović
Više tekstova iz broja 79 – avgust 2024. možete pročitati na (Klik na sliku):
