Igor Koruga je istaknuti koreograf, plesač i dramaturg, čiji rad neprestano izaziva i preispituje granice savremenog plesa i performansa. Njegov najnoviji projekat, „Unstable Comrades“, ne samo da istražuje kvir i feminističku umetnost kroz istorijski i savremeni kontekst, već i otvara pitanja o klasnoj borbi i kapitalizmu. Predstava je nastala kao rezultat saradnje između plesača iz Srbije i Rumunije, i oslanja se na bogato istraživanje koje uključuje i oralne istorije, i individualna sećanja na kvir kulturu u Jugoslaviji i savremenoj Srbiji.
Šta vas je inspirisalo da kreirate predstavu „Unstable comrades” i kako ste razvijali ideju za ovu plesnu predstavu?
Iskustvo u radu na arhiviranju savremenog plesa i drugih izvođačkih praksi u regionu, upoznalo me je sa kvir i feminističkim umetničkim radovima tokom Jugoslavije, kao i savremene Srbije. Pošto je reč o šturim izvorima, koji se više vezuju za oralne istorije i pojedinačna sećanja, nego za konkretne arhivske dokumente, inspirativno mi je da se upuštam u traganje za skrivenim nasleđem istorije kvir kulture (pre svega umetnosti) koje ide izvan vremenske odrednice savremene Srbije (devedesete) kao zvanično konstitutivnog momenta lokalne kvir zajednice. Zanima me konstitucija kvira izvan kapitalističkog i neoliberalnog poretka – koja se čak i u okviru istorije razvijenijih, demokratskih, liberalnijih društava (SAD, Velika Britanija…) dosta oslanjala na socijalističke, komunističke, (neo)marksitičke vrednosti, ideje, prakse i borbe. Istočnoevropska i druga (post)komunistička društva imaju svoje specifične istorijske, kulturne i političke kontekste koji su oblikovali kvir identitete i pokrete. Zato za mene kvir nije samo odraz liberalnijih društava Zapada, već i drugih klasno deprivilegovanih društava. Međutim, kvir, socijalizam, ples i izvođačke umetnosti, danas su i dalje veoma marginalizovane i nepoznate sfere u Srbiji, te mi je posebno bilo važno da celoj temi priđem i praktično, kroz umetnički i koreografski rad, ne samo teorijski i istraživački.
Možete li nam reći više o procesu saradnje sa petoro mladih plesača iz Rumunije i Srbije? Kako ste birali članove tima i kako je tekla vaša saradnja?
Predstava je nastala kao koprodukcija Stanice Servisa za savremeni ples u Beogradu, Nacionalnog centra za ples u Bukureštu i Brain Store fondacije u Sofiji. Ove tri organizacije pokrenule su regionalni edukativni program za mlađu generaciju plesača, nakon kojeg su realizovane tri plesne produkcije uključujući i našu. U predstavi igraju kolege iz Rumunije i Moldavije – Mariana Gravicuic, George Plescu i Hunor Varga – i kolege sa domaće plesne scene – Tamara Pjević i Jakša Filipovac. Ideja mi je bila omogućiti prostor vršnjačke razmene znanja, iskustva i rada tokom kreativnog procesa. Bili smo vrlo ograničeni sa uslovima za rad – svega pet nedelja – nakon samostalnog devetomesečnog istraživanja teme. Međutim, profesionalnost i volja za (sa)znanjem, scenska autentičnost i nesvakidašnje izvođačke veštine ovih pet igrača, omogućili su da predstava dostigne svoj pun oblik i predstavi se javnosti. Kada imate tako vredne igrače, nema mesta sumnji u odluke tokom rada, već želji da svakog dana budete sve bolji u svom poslu. Dodatno, u tim predstave pozvao sam i druge saradnike (Dimitrije Kokanov – dramaturg; Vladimir Pejković – kompozitor; Boris Butorac – dizajn svetla) kako bi se kroz ceo proces rada, osim vršnjaške, uspostavila i međugeneracijska razmena. Takva raznovrsnost i kreativni impuls za mene su inherentno kvir.
Predstava istražuje teme kao što su kapitalizam, klasna borba i kvir kultura. Kako ste pristupili tim temama kroz ples i pokret?
Interesuje me kako ekonomski odnosi oblikuju dinamike moći i prilike za samoizražavanje, emancipaciju, oblikovanje (rodnog) identiteta, seksualnosti itd. U kontekstu ove predstave, pitanje klasne uslovljenosti se konceptualno istraživalo kroz dva nivoa. Sa jedne strane, kroz prihvatanje ograničenosti današnjih postkomunističkih društava da izraze i razviju svoje pune društveno-političke kapacitete usled ekonomske deprivilegovanosti u poređenju sa razvijenijim društvima. Takvim prihvatanjem se tvrdi sopstvena politička moć i prostor za političko delovanje. Sa druge strane, kroz činjenicu da kvir u predstavi izvode plesači/umetnici – nosioci prekarnog staleža, koji su obeleženi životnim i profesionalnim okolnostima produžene nesigurnosti, nestabilnosti i nepredvidljivosti, marginalizovanosti. U nastojanju da razumem(o) načine kojima možemo zamisliti borbu danas u takvim okolnostima, osim kroz ulične proteste koji često u velikoj meri postanu korumpirani, ovu predstavu nisam želeo da pravim kao dokumentaristički prikaz razvoja kvira, ili kao pamflet o borbi za prava i jednakost kvir osoba, već pre kao prostor u kojem kvir „radi“ na nivou ponašanja tela plesača na sceni (kroz koreografije fizikalnosti, afekata i pažnje) i na nivou percepcije, doživljaja, osećanja tih ponašanja (kod gledalaca). Zato sam tokom istraživačkog procesa tragao za primerima kvir-feminističkih umetničkih praksi usmerenih protiv društvenog i državnog dogmatizma i represije, kroz izražavanje seksualnosti, telesnosti, želje, autentične individualnosti, razigranosti, infantilnosti, drega, preispitivanje umetnosti i uloge gledaoca – u i socijalističkim/komunističkim i kapitalističkim društvima (Jugoslavija, Rumunija, Rusija, SAD, UK). Tu spadaju društveni pokreti/pojave kao što su: partizanski ples; pank kontrakultura, konceptualno-umetnički i pop-art performansi u SFR Jugoslaviji; (kvir)umetnička književna opozicija u komunističkoj Rumuniji, kvirkor (queercore) umetničke prakse severnoameričke Nove levice i Stounvola itd. Proučavali smo primere jugoslovenskih umetničkih radova Marine Gržinić, Aine Schmidt, Alda Ivančića, Koste Bunuševca, Katalin Ladik, Marine Abramović i Ulaya, Raše Todosijevića, Vlaste Delimar. Pregledali smo arhivski materijal iz Študentskog kulturnog centra u Ljubljani, legendarnog kluba Disco FV, fotografije čuvenog Božidara Dolenca, brojne fanzine i studentske časopise. Iako ovi radovi nisu svi bili eksplicitno kvir ili feministički, mogu se pronaći proto-oblici kvira. Metodološki smo istraživali erotsko telo, afektivno telo, manifestno telo i kritičko telo. Svaka kategorija zasnivala se na skupu različitih somatskih pristupa, vežbi, izvođačkih zadataka i umetničkih procedura koje su sprovođene na individualnom i kolektivnom nivou sa plesačima. Dok se erotsko telo bavilo izražavanjem senzualnih, taktilnih kvaliteta fizičkog pokreta, afektivno telo istraživalo je otelovljavanje emocija (npr. bes, depresija, sloboda). Manifestno telo je fizički manifestovalo političke stavove, dok je kritičko telo preispitivalo određene izazove sa kojima se kvir suočava danas (hetero/homo-normativnost, rodna konformnost, komodifikacija kvira i klasne privilegije). Predstava nema referencijalnost u vidu direktnog korišćenja dokumentarnog istorijskog materijala, već se oslanja na autentičnu performativnost samih izvođača.
Kroz predstavu istražujete intimnost, nežnost, autentičnost i erotiku. Kako ste te elemente integrisali u performans i kako su oni oblikovali predstavu?
Oslanjao sam se na teze o tome kako su postkomunistička društva Istočne Evrope, nakon pada Berlinskog zida 1989, politički bila postavljena u poziciju deteta koje treba da (na)uči osnovne vrednosti i principe zapadne demokratije, liberalizacije, politike i da ih savladava u praksi. Ta infantilna, deprivilegovana pozicija – u ovom konkretnom slučaju infantilnost kvira, tj „kvir u pelenama“ – zanimala me je kao sredstvo i prostor borbe, kao oponenta poželjnom „odralsom političkom subjektu“ koji se definiše kroz heteronormativne, patrijarhalne, neoliberalne, rasističke, mizogine, seksističke, klasne, rodno komforne, komodifikovane, tržišne okvire. Čak i na nivou kinestetičkih kodova ovakvi okviri otelovljuju se kroz telesnu heksu – ukočen torzo, kruto držanje ruku, stisnute pesnice, mišićavost, udove punih napetosti, uspravnost, falični stil kretanja, odbacivanje preteranih gestova i manirizama, poput raširenih laktova, raširenih prstiju, pognutih ramena unapred itd. Nasuprot takvih fizičkih slika, postavljao sam fizičke pejzaže intimnosti, erotike, taktilnosti, nežnosti, detinje razigranosti, empatije, erotike kao za mene osnovnih karakteristika kvira. Dodatno, procedura pogleda je bila temelj predstave. Izvođači su kroz poglede prema publici ili jedni prema drugima otvarali pitanje voajerističkog odnosa prema kviru kao prostoru različitosti, preispitivanja, borbe: ko je zapravo “Drugi” u datom trenutku, heteronormativna publika ili kvir predstava/izvođač? Šta znači kada subjekat izložen ispitivanju, posmatranju, proučavanju, osudi, objektifikaciji – uzvrati pogled? Kako izvođač navigira pažnju i percepciju publike (i kviruje je) kroz svoj pogled i fizički pokret? Istraživao sam kako se pažnja, percepcija, iskustvo i afekti publike provociraju, pregovaraju, preusmeravaju kroz simultane izvođačke događaje u više scenskih planova, ili kroz multipliciranje uglova gledanja ili kroz simultana individualna kretanja unutar kolektivne radnje itd.
U filmskom svetu se često dešava da glumci odbijaju da učestvuju u kvir filmovima i odbijaju kvir uloge. Kako je situacija u pozorištu i plesu?
U pozorištu, glumci imaju veću slobodu da prihvate različite uloge, uključujući i kvir uloge, ali se suočavaju s predrasudama i stigmatizacijom, naročito kada su izloženi javnoj kritici. Situacija u plesu je drugačija jer se oslanja na fizičko izražavanje, pa rodno izražavanje plesača može biti fluidno, nebinarno, androgino. Ipak, postoje izazovi, posebno u konzervativnim sredinama gde postoji otpor prema izvođenju kvir sadržaja, ili u mnoštvu stereotipnih ilustracija kvir kulture. Savremene plesne prakse teže iskustvenom razumevanju i doživljaju teme, podstičući refleksiju i dijalog. Ovo prošireno razumevanje plesa i koreografije konceptualizuje ples kao nešto više od samog pokreta, kao sredstvo za prenošenje ideja, verovanja, vrednosti i iskustava. Stoga, izvoditi kvir na sceni (karakterno, fizički, verbalno, psihološki) predstavlja snažno i moćno sredstvo izražavanja, borbe i propitivanja. Srećom, mlađe generacije glumaca, izvođača, plesača danas su sve svesnije ovog značaja.
Kako vidite povezanost između savremenog plesa i kritike kapitalizma i patrijarhata?
Koncept plesa i pokreta tela kao političkog izvire iz uvida u nefleksibilnost tela, duboko ukorenjenu u socio-kulturne i političke sfere. Ograničeno viđenje plesa kao čisto estetskog ili zabavnog aspekta ignoriše njegov potencijal kao političkog, kritičkog, tehničkog, psihoanalitičkog, etičkog, feminističkog i kvir izraza. Ples reflektuje moćne dinamike društva, uključujući disciplinovanje, kontrolu ili oslobađanje tela na osnovu socijalnih kategorizacija kao što su pol, rasa, seksualnost i klasa. Često se koristi kao forma otpora i protesta protiv različitih oblika ugnjetavanja, uključujući građanske marševe, LGBT+ parade ponosa i proteste protiv vladinih režima. Povezan je s kulturnim identitetom i služi kao sredstvo kulturnog izražavanja i očuvanja. Prenosi znanje kroz fizičke pokrete i gestove, obuhvatajući ne samo tehničke veštine već i životna iskustva, istoriju i društvene implikacije. Ples stvara prilike za povezivanje, empatiju i međusobnu podršku unutar zajednica, čineći ga moćnim alatom za društvenu analizu, intervenciju i transformaciju.
Kako balansirate između umetničkog izraza i društvenog angažmana u svojim radovima?
Moje obrazovanje iz antropologije i savremenog plesa spaja ova dva polja, koristeći koreografiju kao alat za interpretaciju društveno-kulturnih i političkih fenomena, i kao prostora otpora, kritike i transformacije. Kontinuirano razvijam koreografske metode i sredstva kako bih analizirao teme poput javnog govora, negativnih osećanja, opresije, inkluzivnosti, istorije plesa, empatije, ranjivosti – unutar dispozitiva pozorišta, muzeja i digitalnih medija. Za mene kritička teorija pruža osnovni izvor za ispitivanje društveno-političkih fenomena kroz koreografiju. Podstiče da se ispituju odnosi moći čak i unutar samih praksi plesa i izvođenja, npr. kako se moć distribuira među akterima (koreografi, plesači, producenti, publika). Takođe, kritička teorija podstiče refleksiju o institucionalnim strukturama koje oblikuju produkciju, diseminaciju i prijem (plesne) umetnosti, kao što su modeli finansiranja, kustoske prakse i institucionalne hijerarhije. Kroz alternativni vokabular pokreta podstiče se dekonstrukcija normi i stereotipa u plesnim praksama, izazivaju se konvencionalni pojmovi lepote (u plesu), rodne uloge, telesne estetike. Ples time postaje platforma za promišljanje društvenih promena, pravdu i jednakost, istražujući teme poput identiteta, rase, roda, seksualnosti, klase, afekata, ekologije, kolonijalizma…
Kako vidite budućnost savremenog plesa u Srbiji i regionu, posebno u kontekstu kritičkog i političkog izraza?
Prošle godine Ministarstvo kulture Republike Srbije je na konkursu za savremeno plesno stvaralaštvo podržalo samo jednu plesnu produkciju. U ovom trenutku kasni doslovno 100 dana sa objavom rezultata konkursa i probija zakonski definisan rok. Gradski sekretarijat za kulturu nije ni objavio konkurs ove godine. Iz godine u godinu sredstva na ovim konkursima uglavnom se dodeljuju većniski „predatorskim organizacijama“ – čiji projekti dobijaju ogroman deo budžeta na svim konkursima, i organizacijama koje se ne bave plesom, ili ni ne postoje u sistemu APR-a, ili su registrovane neposredno pred konkurs Ministarstva. Ovakvo devastirajuće stanje pokazatelj je odsustva jasnih strategija, zakona, kulturnih politika za unapređivanje polja plesa. Plesna scena ostaje potpuno razjedinjena na pojedince i organizacije, bez adekvatnog prostora za rad, bez prava na rad, u totalnoj prekarizaciji rada, i u preživljavanju jedino kroz projektni rad i (nedovoljnu) podršku međunarodnih fondova. Ni u ostalim zemljama u regionu nije bolja situacija, mada njihove Vlade ipak donekle odgovaraju potrebama za višegodišnjom infrastrukturnom podrškom organizacija civilnog sektora u kulturi. Kada govorimo o gradskim konkursima za savremeno stvaralaštvo na pokrajinskim konkursima (u Novom Sadu od 2016.godine, a od skoro i u Nišu) redovno se dodeljuju institucionalni grantovi mnogim organizacijama u kulturi, na osnovu člana 77. zakona o kulturi. To govori da, uprkos stalnim tvrdnjama iz beogradskog Sekretarijata za kulturu i Ministarstva kulture da tako nešto ne može zakonski da se obezbedi u okviru konkursa za savremeno stvaralaštvo, zakoni očigledno postoje ali se ne tumače jednako u svim delovima zemlje. Kultura kao javno dobro i ulaganje radnika u kulturi i umetnika u to javno dobro, ostaje na ivici egzistencije i bez dostojanstva. A budućnost?
Koji su najveći izazovi sa kojima ste se suočili tokom rada na ovoj predstavi i kako ste ih prevazišli?
Ova predstava, u produkciji Stanice Servisa za savremeni ples – organizacije osnovane udruživanjem preko pedeset aktera sa nezavisne plesne scene – nosi važnost jer je nastala na vrednostima i mehanizmima iza (samo)održivosti kontinuiteta u okolnostima stalnog diskontinuiteta i različitih infrastrukturnih mogućnosti i nemogućnosti koje su postojale. Ta samoodrživost najviše se ogleda u kontinuiranoj ponudi i aktuelizaciji novih strateških principa, metodologija, pristupa, i taktika unutar kulturno-umetničke produkcije, rada i obrazovanja. Ciljevi se usmeravaju: ka razvoju inovativne, kritičke i eksperimentalne umetničke i kulturne produkcije; ka uticaju na formulisanje i sprovođenje kulturne politike u Republici Srbiji na nacionalnom, pokrajinskom i lokalnom nivou i na formulisanje i sprovođenje drugih javnih politika koje su s njom u vezi; ka razvoju međunarodne kulturne saradnje; decentralizaciji kulture; jačanju među-sektorske saradnje; širenju i unapređivanju edukacije u oblasti kulture itd. Neke od ovih politika intervenisale su do sada, makar privremeno, u konzervativne, hijerarhizovane institucionalne strukture i njihove makro-politike. Uprkos ovim naporima i uspesima, još uvek imamo aktere institucionalne (plesne) scene koji povremeno sede u komisijama javnih institucija kulture i doslovno ignorišu, marginalizuju, desetkuju, ili brišu kulturno-umetnički rad nezavisne (plesne) scene.
Šta biste savetovali mladim plesačima i koreografima koji žele da se bave sličnim temama kroz ples?
Preporučio bih im da dublje istražuju kritičku teoriju, društvene nauke, istoriju plesa i umetnosti kako bi imali čvrstu osnovu za rad i razumevanje pozicioniranja svog rada u kontekstu sveta umetnosti danas. Ohrabrio bih ih u eksperimentisanju sa različitim oblicima pokreta, da se ne boje pomeranja granica u razumevanju plesa i istraživanju novih načina izražavanja. Da rade sa drugim umetnicima, akademicima, aktivistima i zajednicama koje dele slična interesovanja jer saradnja može obogatiti praksu i proširiti perspektivu. Ohrabrio bi ih da preispituju postojeće norme i strukture moći unutar plesne zajednice i šire društvene sfere, sa svešću da njihov rad može doprineti promeni tih struktura. Da koristite ples kao sredstvo za društvenu angažovanost. Preporučio bih im da osmišljavaju kako da njihov rad bude vidljiv i dostupan široj publici – kroz digitalne medije, performanse u javnom prostoru i druge platforme za širenje poruke. Za kraj, savetovao bi im da nastave sa učenjem i razvojem svojih veština. Svaka nova izvedba je prilika za učenje i unapređenje umetničke prakse. Strastvenost i posvećenost svom radu, nova energija i entuzijazam, danas su nam neophodni više nego ikada.
Šta je sledeće za vas nakon premijere „Unstable comrades”? Radite li već na novim projektima?
Predstava „Unstable comrades“ će imati sledeće izvođenje u Beogradu na Belefu 05.07.2024. Nakon toga čekaju nas gostovanja u Bukureštu, u Beogradu na Kondenz festivalu, Skoplju itd. Leto je već krcato: trenutno sam u obnovi predstave „Zašto ne (?)“, u koautorstvu sa hrvatskom koreografkinjom Ivanom Kalc, koja će gostovati na festivalu SommerSzene u Salcburgu, a zatim me čeka i predavanje koje ću držati u pozorištu Tanzquartier u Beču. Paralelno sam u procesu finalizacije knjige „(Post)socialist dance: In search for hidden legacies“ u saradnji sa timom antropološkinja i teoretičarki Dunjom Njaradi, Milicom Ivić i Annelies van Assche koju će ovog leta objaviti britanska izdavačka kuća Bloomsbury. U avgustu radim u Berlinu (TanzFabrik) gde ću nastaviti svoje istraživanje o kvir umetnosti i socijalističkom kontekstu. U okviru regionalnog tima za arhiviranje savremenog plesa u pripremama smo za otvaranje izložbe u Muzeju savremene umetnosti u Zagrebu na jesen i javno prezentovanje prve digitalne baze podataka o savremenom plesu i sličnim izvođačkim praksama u istoriji Jugoslavije. Izložba se odvija u okviru programa javnog zalaganja pred političarima i finansijerima za bolje uslove rada i položaj savremenog plesa, u okviru kojeg će se odigrati i predstava „Želja da se napravi čvrsta istorija završiće se neuspehom“ koju sam prošle godine napravio sa sjajnim timom starije generacije igrača lokalne plesne scene u Bitefu. Posle nekoliko godina, vratiću se i izvođačkom radu na jesen.
Razgovarao: Predrag Azdejković
Više tekstova iz broja 78 – jun 2024. možete pročitati na (Klik na sliku):
