„Zato, bodrite jedni druge i izgrađujte se međusobno, kao što to već i činite.“
1. Solunjanima 5:11
Pre nekoliko godina, pri mojoj poseti Grčkoj, zabavljao sam se do ranih jutarnjih časova na plaži sa lokalnim dreg kraljicama. Nisu bile potpuno slobodne, ali ipak, postepeno su se borile za ono što im pripada. Samo neke od njih imale su „privilegiju“ da izađu odevene u žensku garderobu tokom dana. Ostale su čekale noć, mada, kako su mi uz osmeh objasnile, nikada nisu želele da budu prepoznatljive kao „kraljice noći“. Sve one imale su svoje teme – momci, porodica, obrazovanje… Dakle, ono o čemu su govorile, ono što ih je brinulo i ono što ih usrećuje nije se previše razlikovalo od većinskih briga, radosti i želja bilo koje osobe. U praskozorje, na moje veliko iznenađenje, dve od njih rekle su da moraju da krenu. „Kuda?“, upitao sam. „Moramo da se spremimo. Idemo na liturgiju“, odgovorila je ona višeg rasta kojoj sam zaboravio ime, ali se i danas sećam njene predivne haljine. „Na liturgiju“, ponovio sam tiho. Ne upitno, već onako, za sebe. Još uvek nisam bio spreman da kažem „Hoću i ja sa vama!“ Niko drugi nije postavljao dodatna pitanja, niti su se začudili. Izgleda da je to njima… „normalno“? Meni, koji sam u tom trenutku bio deklarisan kao agnostik, takav „prebačaj“, kako sam tada ocenio čin, nije bio nimalo svakidašnji. Možda zbog toga što sam i dalje „naš svet“ video kao mnogo dalek od onog koji se događa među narodom koji posti i pričešćuje se. Danas, o Grčkoj govorimo kao i dalje izuzetno pravoslavnoj zemlji, ali i zemlji koja je regulisala prava istopolnih parova.
Ove godine prvi put sam posetio Španiju, tačnije Valensiju. Španija takođe važi za zemlju u kojoj je religija izuzetno važna. Imao sam priliku da obiđem mnogo njihovih znamenitosti. Katedrala mi je, između ostalog, otkrila Sveti gral, kao i kapelu Svetog Sebastijana. Na ulicama Valensije skoro na svakom koraku možete videti zastavu duginih boja, bilo da je reč o kafićima, privatnim stanovima ili ustanovama kulture. Čak je i automehaničar gej frendli. A onda, na istom prostoru, možete videti i verska obeležja. I svi žive zajedno bez da iko ikoga ugrožava. Poslednjeg incidenta kada je neko pocepao zastavu niko nije mogao da se seti (a bio sam veoma radoznao i uporan da to saznam). Neki od njih su, prema svom osećaju, spojili svoje kvir i, u ovom slučaju katoličke identitete, jer je većina shvatila da nema potrebe da bude drugačije. Zapravo, niko od „običnog naroda“ sa kojim sam progovorio o ovome nije ni imao utisak da treba da bude drugačije. U daljem, dubljem razgovoru sa lokalnim kvir stanovništvom shvatio sam da onih koji se kriju u braku sa ženom a zapravo su homoseksualci skoro i da nema. Iznenadili su se u kolikoj meri je to prisutno kod nas. „To je zato što nisu slobodni“, rekao je (meni) najslađi dečko koji je inače bio i konobar i dodao: „Morate da osvajate slobodu, nije ni nama pala s neba“. Upitao sam ga šta za njega znači „osvajanje slobode“. Odgovorio je da moramo da se objasimo onima koji nas ne razumeju, po mogućstvu što jednostavnijim jezikom. Rekao sam mu da pojedinci iz LGBT+ zajednice u Srbiji to nazivaju dodvoravanjem većini heteronormativnog stanovništva. Slegnuo je ramenima i samo kratko dodao: „Onda neka žive u svom bablu. Bez komunikacije neće ništa postići.“
Prošao je još jedan Prajd u Beogradu. Šetao sam. I dobio pitanje: „Kako ćeš to vernicima da objasniš?“. Svojom malom pobedom, ali i pobedom svih kvir vernika smatram što tokom same šetnje nije bilo provociranja crkve od strane učesnika, niti se danima ranije mogla čuti glasna kontra pobuna na koju smo navikli. U prethodnom periodu, kada sam ojačao i osigurao svoje društvene pozicije, nastojao sam da direktno korigujem stavove mnogima koji za sebe kažu da su Hrišćani, a ubili bi pedera. To sam radio i javno u medijima, ali mnogo češće za kafanskim stolom. „Korekcije“ često u samom procesu nisu bile prijatne i sadržale su brojne provokacije, međutim, uglavnom su se završavale razumevanjem da sam i ja ljudsko biće, ili, meni lično dražom odrednicom – Božije dete. Danas imam mnogo prijatelja među bivšim homofobima, čak toliko da sam skoro čuo: „Rekao si mi onda (kada smo imali prvu raspravu) da samo oni koji vas podržavaju mogu da se šale na gej račun. Mogu li i ja to sada jer baš mi se baca neka fora?“. Između tih razgovora ispostavilo se da se dečku koji me je to pitao autovao mlađi brat i da ga je jedini iz porodice prihvatio. „Ako ti brat dozvoli“, rekao sam, i gle čuda, niko mi nije izbio oko što sam izgovorio da mu je brat gej. Za njega to više nije bila uvreda.
Sa mnogim stvarima u realizaciji Prajda i dalje se ne slažem. Ali ako ne budemo složni u minimumu i bez obzira na razlike u samoj zajednici ne budemo pronašli zajednički jezik, oni drugi će ojačati i nastaviti da se ne slažu sa nama na svoj, ne tako miran način. Valjalo bi gledati širu sliku od one koja nam se čini ličnom i najvažnijom. Pre desetak godina, meni je, kao kvir osobi iz manje sredine veoma značilo da na Prajdu vidim što više meni sličnih ili makar onih koji podržavaju meni slične. Zabrinjavalo me je što su tu i neprikladno odeveni (tj. neodeveni) ljudi za šetnju ulicom, ali uvek sam svoj fokus davao afirmativnim primerima. Takvih je, svakako, bilo daleko više. Želeo sam da i ja nekada budem afirmativni primer novim generacijama. Nadam se da sam u tome uspeo i zahvalan sam na svim porukama koje govore o tome kako im znači što sam se pojavio jer oni to i dalje iz straha ne mogu, a želeli bi. Ipak, ne zaboravimo da je Prajd samo jedan od načina borbe za dostojanstven život, te da svakog dana treba da promišljamo o pametnim potezima. Verujem da ćemo, ukoliko solidarno jedni druge osnažujemo, uskoro uspeti u svojim zahtevima. I ono najvažnije – vidim ljubav kao prioritet. Tako ću ja to vernicma da objasnim.
Piše: Stefan Mihajlovski
Više tekstova iz broja 80 – oktobar 2024. možete pročitati na (Klik na sliku):
