Početkom osamdesetih godina minulog veka poljski režiser i scenarista Krzysztof Kieślowski snima film „Blind Chance“ o mladom studentu na životnoj prekretnici koji stiže na železničku stanicu i gleda kako njegov voz već polazi sa perona. Od tog trenutka film se razdvaja u tri različite priče koje pokazuju kako jedna sitnica može uticati na čitav život. U jednoj priči student uspeva da stigne voz i tu upoznaje starog komunistu koji ga ubedi da započne karijeru u omladinskoj komunističkoj organizaciji. U drugoj priči mladić ne uspeva da uhvati voz i u svađi sa čuvarima završava u zatvoru gde su upoznaje sa disidentima koji ga uvlače u anti-komunističku zaveru. U trećoj priči student propušta voz, vraća se na fakultet, postaje doktor, ženi se, dobija dete i drži se van politike. Na kraju ove priče gone u avionskoj nesreći.
Na ovaj film nadovezuje se, nešto popularniji film iz devedesetih godina „Trči, Lola, trči“ nemačkog reditelja Toma Tykwera. I ovde postoje tri priče koje govore kako mali događaj može uticati na ljudsku sudbinu i čitav njegov život, samo što u ovom filmu Lola tokom svog dvadesetominutnog trka sasvim slučajno utiče na sudbine drugih ljudi.
Na ovom tragu je i novi roman Marka Stojkića „Deveti život Ane Belinski“ koju je nedavno objavila izdavačka kuća Blum izdavaštvo.
Iznenadna i tragična smrt čuvene balerine Ane Belinski izazvaće čitav niz događaja i uticati na sudbine čak i onih ljudi koji nikada nisu ni čuli za nju.
Mlada inspektorka policije, nesrećno zaljubljeni štreber, nezreli mladi dramaturg, žrtva silovanja, pohotni upravnik pozorišta, nasilnik sa margine koji traga za iskupljenjem… Smrt Ane Belinski biće ta pahulja koja u njihovim životima izaziva lavinu i onaj mali i nevidljivi, ali neophodni tas na vagi koji će pretegnuti u korist niza unutrašnjih promena i onih važnih odluka koje kreiraju čoveka i njegov put.
Kad mehanizam jednom bude pokrenut inercija života ne može biti zaustavljena sve dok junaci ne budu najzad okončali svoje ponovno rađanje.
Sve ovo Marko Stojkić pažljivo uvija u oblandu misterije, porodične drame, ljubavne i priče o odrastanju i sazrevanju.
Igrajući se sa različitim stilovima pripovedanja autor svakom od junaka daruje jedinstveni i sasvim osoben život i, pre svega, dušu. Čak i kada su likovi patetični ili jadni, oni nisu samo zanatski izvučeni iz tipske škrinje i bačeni pred čitaoce. Stojkić pazi da svakog junaka prati autentični književni stil i ritam priče, pa im je čak i vokabular osoben i različit.
Iako autor svoje junake i junakinje tretira jednako i svako od njih dobija podjednako isto prostora među njima se izdvaja Petar Milošević. Upravo je on razlog zbog čega je priča o knjizi dobila prostor u ovom magazinu. Epileptični napad koji je, kao dete, jedva preživeo, naučio ga je da živi u večitoj senci smrti. Iako je diplomirao u roku na pozorišnoj režiji, od pisanja je odustao, a godine koje je, nakon toga prepustio traganju za ciljem, nisu dale rezultata.
„Imam, dakle, dvadeset i pet godina“, otvara se sebi i čitaocima. „I nisam pronašao smisao. Ne znam tačno zbog čega ujutru ustajem iz kreveta, nemam svoj ikigai. Ipak, neću se ubiti… Ono što mi preostaje, međutim, cela moja etika, svodi se na jedno obično Kao: živeti Kao da ima Boga, Kao da ima nade, istine i pravde, živeti Kao da ima smisla.“
Iako je autovanje roditeljima prošlo bez većih turbulencija i gotovo očekivano, to mu nije donelo spokoj koji mu je potreban. I on će, poput ostalih junaka, na kraju doživeti katarzu. Od ostalih likova ga izdvaja to što će upravo njegove reči okončati priču. Kao i u svom prošlom romanu, Stojkić i ovu knjigu završava epilogom-rekapitulacijom-demistifikacijom. Ovaj put će ulogu barda koji se uzdiže iznad priče čiji je junak dodeliti Petru pozajmljujući mu delimično i svoj glas.
Na ubedljivost junaka od krvi i mesa nadovezuju se i opisi toponima i mesta gde se odvija radnja. Deskripcije su tako dobro date da tokom čitanja gotovo može da se čuje buka saobraćaja u pozadini ili oseti miris pljeskavica iz kioska pored kojeg je neki od junaka upravo prošao.
Nakon svog proznog prvenca „Veštice“ (Plato) u kome je nagovestio šta možemo da očekujemo od njega, u knjizi „Deveti život Ane Belinski“ Marko Stojkić u kreativnoj eksploziji oslobađa sve svoje potencijale i donosi nam jednu od najboljih domaćih knjiga godine.
Piše: Milan Aranđelović
Više tekstova iz broja 79 – avgust 2024. možete pročitati na (Klik na sliku):
