Kada sam bio mlađi (i naivniji), imao sam potpuno pogrešnu pretpostavku o tome kako izgleda gej dejting u Srbiji. Ja sam nekako živeo u uverenju da to sve ide dosta sporije, umerenije i smatrao da nigde ne treba da žurimo sa upoznavanjem, a kamoli sa seksom. Realnost dejting aplikacija me je brzo demantovala. Na samom početku sam se osetio kao parče mesa na pijaci, gde svi žele da te razgrabe što brže, jer ako ne popustiš dovoljno brzo, uvek postoji neko drugi ko hoće. I prilika je propuštena.
Kako je vreme prolazilo i kako sam rastao i razvijao se, počeo sam da osvešćujem da, bez obzira što stvari tako uglavnom funkcionišu, ne znači da ja na to moram da pristajem. Uvideo sam da postoje neke silne „prilike“ koje bih ja rado da propustim, jer svakako i nisu za mene.
Ono što je činjenica jeste to da većina muškaraca ulazi na aplikacije napaljena. Traže brzu zabavu, nemaju vremena za gubljenje i, ukoliko ne osete da si za „akciju“ što pre, traže dalje. Ja sam jako brzo sebe osvestio i shvatio da ne želim takve odnose, na iste nisam pristajao i takvi su vremenom počeli da me zaobilaze.
Oko sebe sam s godinama uspeo da izgradim krug muškaraca koji su, makar u početku, poštovali sve ono što sam ja od njih tražio – da me ne tretiraju kao objekat, kao usputnu stanicu, kao da sam na dugme i dostupan 24/7, već kao ravnopravnog partnera koji ima svoje želje i potrebe, koje bi bilo fer da takođe budu zadovoljene.
I u početku to tako ide. Svi su na početku fini, dobri, sve poštuju, izgradimo neki odnos, poverenje, to sve teče.
A onda sam nedavno počeo da razmišljam i da shvatam da se opet iz nekog razloga osećam nezadovoljno. I nije mi odmah bilo jasno zašto. A onda sam krenuo da razmišljam i da analiziram svaki odnos pojedinačno. I uhvatio jednu interesantnu zajedničku nit.
Svaki od muškaraca sa kojima sam se u tom trenutku viđao je na početku poštovao ono što sam tražio. To me je i vuklo da nastavljam te odnose, jer sam dobijao ono što meni treba. A onda je vremenom, vrlo postupno i vrlo suptilno, doza onoga što meni treba postajala sve manja. I to tako suptilno, da toga nisam ni bio svestan. Da bi ti odnosi opstajali, ja sam nesvesno pristajao na raznorazne kompromise, koji meni suštinski nisu odgovarali. I kada je gomila tih kompromisa počela da se taloži, iz mene je počelo da izlazi nezadovoljstvo.
Kada sam osvestio to nezadovoljstvo, u meni se javio bes. Bio sam jako ljut na njih, što su počeli da me tretiraju na način koji meni odgovara, i za koji sam nekad davno objasnio da je nedopustiv: cimanje u bilo koje doba dana ili noći, podrazumevanje da sam uvek slobodan, nervoza kad objasnim da nisam i stvaranje pritiska da postanem slobodan što pre.
A onda sam malo razmislio i shvatio da nema razloga da budem ljut na njih. Nisu oni krivi što se tako ponašaju, već sam ja sam kriv što sam takvo ponašanje dozvolio. Svako će se ponašati onako kako mu odgovara, dokle god druga strana to dopušta. Od trenutka kako sam to osvestio, prošao me je bes. Ali sam dobio jednu zanimljivu ideju.
Rešio sam da sprovedem jedan mali eksperiment. To je podrazumevalo da ću ja pokušati da se ponašam prema njima upravo onako kako su se oni ponašali prema meni. Znao sam da mi neće biti lako, jer ja po prirodi nisam takav, ali sam takođe znao da je to najverovatnije jedini način da postanu svesni toga šta rade i kakav je osećaj kada te neko tako tretira, pa će možda onda promeniti to.
U celu priču sam ušao iz čiste razonode, da se zabavim i da vidim kako je biti u njihovoj ulozi. Ono što takođe treba da naglasim je da sam do tada ja bio neko ko nikad ništa nije inicirao prvi (u mojoj glavi je to bio muški zadatak), moje je bilo da na to odgovorim pozitivno ili negativno. I odmah nakon što sam pokušao da preuzmem inicijativu, shvatio sam koliko sam glup bio pre toga!
Prepuštanjem inicijative sam nesvesno prepuštao i moć nad organizacijom našeg vremena i viđanja. Oni su se organizovali kad su mogli, tada su se javljali, i ja sam onda sebe dovodio u situacije da se prilagođavam, da bi do viđanja uopšte i došlo.
U trenutku kada sam preuzeo inicijativu, njih sam doveo upravo u tu poziciju, da ih tretiram kao da istog trenutka treba da budu slobodni, inače ću naći alternativu. I to je osećaj koji im se nikako nije svideo.
Neki od njih su postajali ljuti i pokušali da sa mnom uđu u raspravu i da mi objasne da „to ne može tako“, na šta sam ja odmah mogao da uzvratim da itekako može, jer smo obrnuto funkcionisali već duže vreme.
Druga grupa njih je bila malo plašljivija, pa su se stvarno i potrudili da se stvore u što bržem i kraćem roku (iako to meni realno nije bilo neophodno, samo sam želeo da dokažem svoju poentu).
Još jedan momenat koji im se nije svideo je taj što sam viđanje sveo na jako kratak period (otprilike pola sata), jer su se osećali kao da su pozvani da obave šta imaju i da idu, da mi se nakon toga ne provodi vreme sa njima. Što je upravo osećaj koji sam ja dugo imao.
Kako se sve završilo? Tako što mi je svaki od njih rekao da mu tako ne odgovara, da neće takav tretman i da moramo da se poštujemo (možda ne baš bukvalno tim rečima, ali to je bila suština).
Kada sam im objasnio da sam se ja upravo tako osećao već duže vreme zbog identičnog ponašanja, bili su iznenađeni i zbunjeni.
Tada sam shvatio da oni nisu to radili s namerom da mene povrede ili ne poštuju. Oni samo jednostavno nisu ni razmišljali o tome kako bi to moglo da utiče na mene. Oni su pokušavali, ja sam pristajao, njima je tako odgovaralo, i to je bilo to. Prosto i jednostavno.
Kao krajnji rezultat, ponovo se uspostavio neki balans sa početka, koji opet odgovara i jednoj i drugoj strani. Dokle će trajati, ne znam. Ali ono što znam je da neću tako lako dozvoliti da se taj balans ponovo poremeti, a čak i ako se opet poremeti, sada znam veoma efikasan lek za to.
Piše: Filip Obradović
Više tekstova iz broja 81 – decembar 2024. možete pročitati na (Klik na sliku):
