Kad je nastavnica srpskog jezika prvi čas školske 1996/1997 započela pričom o filmu Lepa sela lepo gore, nisam ni sanjao da ću se 28 godina kasnije baviti scenom koja je mnogima promakla. Na skoro samom početku u kadar upada plastična, bela kanta na kojoj je plavim slovima odštampano UNHCR. Konobarica zaposlena u kafani oko koje se vrzmaju vojnici prosipa ostatke hrane. Zvoni bežični telefon. „’Alo“, kaže glumica, „Sloba? Nema Slobe, doć’e kad dođe“. Onda nestaje iza traktora, a pažnja gledaoca se premešta na vojnika koji izgovara „Ljubinka sine, tata ide u rat“. Tu se uloga završava. Nikada nismo saznali ko je Sloba, ali jesmo ponešto o devojci koja izgovara njegovo ime – samo godinu dana ranije Sanela je glumila u filmu Marble Ass Želimira Žilnika.
Godinu dana kasnije – 1997 – je sa Merlinkom gostovala u emisiji Stavovi, koju je na televiziji NS Plus vodila Tatjana Vojtehovski. Bilo da se radi o dokazu da je srpsko društvo te godine bilo naprednije nego danas, ili o pukom incidentu koji se dogodio jednom i nikad više, ova emisija i danas deluje sveže, a sigurno je jedno (ako ne i jedino) od najdetaljnijih svedočanstava o tome ko je bila Sanela.
Danas jedva da znamo nešto o tome šta je s njom bilo posle, pa je i potraga za osnovnim biografskim podacima poput komplikovane slagalice. Ako njeno ime ukucate u pretraživač, dobijate jedva dovršene rečenice poput: „Vjeran i Sanela su u filmu ’Marble Ass’ igrali sa puno samosvesti. Vjeran je glumio kod Žilnika i u filmu ’Lijepe žene prolaze kroz grad’, a Sanela se pojavljuje u filmu ’Lepa sela lepo gore’ (Blic). Obavezno je fusnota u Merlinkinoj biografiji. Čak je i datum rođenja teško pronaći – u pomenutoj emisiji kaže da joj je tek 22, iz čega možemo da zaključimo da je rođena 1975. O smrti takođe ne znamo ništa, osim da je umrla prerano.
Ali da se vratimo emisiji Stavovi. „Ovo nije imitacija žene, ovo je žena koja se bavi prostitucijom u jednoj beogradskoj ulici za koju svi znaju da ima puno prostitutki (Gavrila Principa)“, kaže novinarka, i pita: „Da li ste ovakve i preko dana?“ „Non-stop sam kao devojka“ odgovara Sanela, „Ja se tako osećam prirodnije. Zamisli mene kao muškarca. Glumim samo na filmu i tako dalje. Što se tiče operacije (prilagođavanja pola), ja idem jako brzo. To je za nekih šest meseci. Dok se završi sva ova hormonalna terapija“. „Kako je to bilo kada si bila u pubertetu?“, nastavlja Vojtehovski, na šta Sanela odgovara „Od 13. godine nosim suknju. Sa roditeljima je u početku bilo problema, naravno. ’Kako to? Otkud sad to odjednom?’ Posle sve to legne i ide svojim tokom. Vidi se da je to to. Protiv toga se ne može“.
Ima nečega veoma važnog u onome što je Sanela govorila pre 27 godina, možda zbog toga što se mnoge bitne stvari izgovore nesvesno – izviru iz ličnog iskustva i tek ih je sa određene vremenske distance moguće stvarno sagledati. Kada je novinarka pita „Da li psihički imaš možda nekih tegoba?“, misleći na sav pritisak s kojim živi neko ko svoju različitost ne može i ne želi da sakrije, Sanela odgovara „Pa imam. Dok ne budem ono što jesam, uvek će biti tih problema“. To bi svakom trebalo da bude dovoljno da razume koliko pate oni kojima se uskraćuje njihova prava priroda.
Sanela je tragove te svoje prirode ostavila i na filmu. Upitana o ulozi u Marble Ass kaže „To nije uloga u stvari, ja sam igrala samu sebe. Mnogi ljudi greše kada pokušavaju da glume sebe. Najteže je odglumiti sebe. Treba biti onakav kakav jesi i to je to“. Ako to saberemo sa svim onim rečima koje je izgovorila u Stavovima, dobijamo sliku koja zaslužuje okvir. Kad joj se postavi pitanje „Sanela, zašto deluješ tužno?“, kaže „Tužno? Naprotiv, ja sam jako vesela. Meni je priroda takva. Uopšte nisam tužna (gleda direktno u kameru). Rekla sam već: Sretno sam zaljubljena, materijalno sam dobro obezbeđena i situirana. Ne vidim razlog za tugu. Možda mi faca tako deluje. Uopšte nisam tužna“. „Da li ćeš biti srećnija kad se operišeš?“, insistira Vojtehovski. „Naravno. Onog momenta kad vidim ono ispred sebe šta bude trebalo, istog momenta nek umrem, neće mi biti žao. Stvarno želim to više nego išta“.
Skoro je nemoguće utvrditi da li joj se ta želja ostvarila (a nije ni potrebno), ali jedna druga jeste. „Da li nekada kada ostaneš sama razmišljaš o svom venčanju?“, pita je voditeljka. „Uuu“, odgovara Sanela, „Pa ja sam imala tu sreću da ako nikada ne uspem da se venčam, bar sam na filmu bila u venčanici. Znači ja sam delimično taj svoj san ispunila“.
U životu nije bilo kao na filmu, ali kada je Vojtehovski pita „Da li se kaješ?“, Sanela odgovara „Ne“. Posle toga tišina, ne u emisiji – u stvarnom životu. U vestima o Merlinki bi se ponekad provuklo da je Sanela obolela od AIDS-a, kasnije i da je preminula. Detalji iz njenog post-filmskog života su razbacani po šturim tekstovima, u izjavama ljudi koji su je poznavali malo, onako usput.
U intervjuu za Kurir iz 2017. godine Nenad Racković na pitanje „Tada je došlo do poziva za „Marble Ass“? Govorio si da ti je palo teško da provodiš vreme s transvestitima?“ odgovara: „Nije mi palo teško jer nisam bio homofob, rasista, nego zato što te ljude znam iz potpuno druge priče. Nisam se snašao u toj situaciji. Zeznuti su ti likovi poput Žilnika – moderni kauboji – nema pardona! Strašno ga poštujem, on je čudo. Ali osetio sam ono što se posle i dogodilo. Posledice „Marble Assa“ bile su katastrofalne – Vjeran Miladinović Merlinka je ubijen. To je bilo najgore. Žilnik je valjda zbog osećaja krivice išao da vidi Sanelu, koji sad radi u kafani kao šanker, potpuno izgubljen čovek. Postavlja se pitanje zašto sve to? Postojala je mračna pozadina snimanja tog filma…“ Ako je verovati Rackoviću, Sanela je još bila živa te 2017.
Neki raniji tragovi ukazuju na to da se vremenom njen život sve više komplikovao. Pisac Srećko Gujančić kaže da je „na kraju imala dugu kosu, bradu, i da su je češće zvali Nenad nego Sanela“. Viđao ju je 2009. godine na šestom odeljenju Klinike za tropske i infektivne bolesti gde se lečila od HIV-a, a gde je on volontirao. „Bila je navučena na heroin, ali se skidala“, kaže, „Koristila je metadon“. Dao joj je prostor u svojoj zbirci 10 pozitivnih ptica. U priči Flamingos Sanela se usputno spominje: „Poznatog beogradskog transvestita Sanelu uvek sam oslovljavao njegovim pravim imenom, jer se u vreme našeg poznanstva raspadao. I nimalo nije ličio na ženu iz filmova Marble Ass i Lepa sela lepo gore. Mršav, gluv, neobrijan, s dugom kosom i pogledom koji se s vremena na vreme gubi, više mi je izgledao kao neki jurodivi monah iz misirske pustinje nego kao neko ko bi mogao da se zove Sanela“. Ova slika nam skoro ništa ne govori o Saneli, ali je dragocena u razumevanju posledica pritiska koji je trpela celog svog života.
Onih koji su je stvarno poznavali je sve manje. O Saneli sam razgovarao s Likanom, koju takođe pamtimo iz filma Marble Ass, posebno iz scene u kojoj koleginica Suzana od Merlinke traži gumicu, na šta joj Merlinka kaže „Srećo, nemoj da se ljutiš na mene, stvarno ne mogu više da ti dajem. Ni jednu šljaku nisam radila, ti znaš da je to maler“. Društvo joj pravi Likana koja Suzani na kraju poklanja gumicu i kaže „Više nemoj da tražiš uopšte. Kupi sama sebi gumicu“.
„Sanela je umrla od droge“, kaže mi, „Davno je umrla, ima jedno deset godina“. Na pitanje „Šta vam prvo padne na pamet kad vas neko pita za Sanelu?“, kaže „Glupo mi je više da pričam o ljudima koji nisu među nama. Bila je poznata u filmu, devojka se navukla na drogu, radila je na Štajgi. Nema sad tu nešto puno o njoj – bila je dobar čovek, imala je dobru dušu, znale smo se ceo život. Upoznala sam je kad je imala 15 godina, ja sam uveliko već bila trandža, ceo život – već 60 godina sam ovakva. Izgledam k’o da imam 38 (smeh). Živim sama, super mi je. Imam dečka. Bila je Sanela dobar čovek, dobra duša. Volela je život, kafane. Redovno je bila po kafanama. Posle loše društvo, to je krila. Posle dobila i HIV. Lečila se, posećivala sam je tamo gde se lečila. Donosila sam joj i hranu, plakala sam. Tako je bilo sve dok takoreći nije postala leš. Mnogo je loše izgledala. Onda sam čula da je umrla. Imali smo neko suđenje, nešto od pre, i rekao advokat da je preminuo Milenković Nenad. I dan danas kad idem kod mame na groblje palim sveću i za nju i za sve moje drugarice“.
„Meni je jasna moja sudbina, meni je jasna i njihova sudbina“, kaže Merlinka tokom emisije Stavovi dok gleda u Sanelu. Njene proročke reči bi mogle da budu prigodan kraj ovog teksta, ali se nameće još nešto – ako me neko jednog dana bude pitao kako ja pamtim Sanelu, prepričaću mu scenu s početka Žilnikovog filma: „Saki“, kaže joj Merlinka, „Upale smo u velika govna. Pa mene će morati ceo grad da jebe da sredim ovu ruinu“. Sanela provlači prste kroz kosu, otpija gutljaj piva, uspravlja se, besprekorna, i gleda negde u daljinu.
Piše: Milan Živanović
Više tekstova iz broja 78 – jun 2024. možete pročitati na (Klik na sliku):
