Zamislite svet u kojem možete reći baš sve što vam padne na pamet, bez ikakvih posledica. Divno, zar ne? U takvom svetu, naravno, niko se ne bi bunio ako biste javno tražili linč onih koji vam se ne dopadaju, jer hej – sloboda govora! Mogli biste vređati ljude zbog boje kože, porekla, izgleda, seksualne orijentacije, pa čak i javno otkrivati privatne informacije o nekome ko nije želeo da ih deli. A ako vam neko skrene pažnju da je to možda, samo možda, malo problematično, vi biste se herojski branili – cenzura, diktatura mišljenja, hajka na iskrenost!
Dobrodošli u svet jedne pevačice koja je uspela da redefiniše granice (ne)prihvatljivog. Njeno ime ću ostaviti po strani – ne samo zato što je zaslužila cenzuru (kad je već mimoišao porez na šund), nego zato što je sama sebe dovela od, krivo sedi – pravo govori, uspešne pevačice do sopstvene zadnjice, nakon što nam je u pesmi ponudila sok iz svog međunožja, koje nam je nemalo pre toga velikogrudo širila ispred Narodne skupštine i istim nam se osmehnula sa skoro svih naslovnih strana dnevne štampe. Ipak, nije ona suština problema. Ona je samo simptom mnogo većeg društvenog fenomena: uverenja da su reči bezopasne, da govor mržnje ne postoji, da „samo mišljenje“ ne može nikome naneti štetu.
A onda, šok i neverica – ugašen joj je Instagram profil sa preko dva miliona pratilaca! Zamislite nepravde – ikona provokacije koja je tako predano radila na tome da se što više ljudi oseti poniženo, ugroženo i neretko obespravljeno, sada je ostala bez platforme! To je kao da nekome oduzmete mikrofon usred govora mržnje.
Zato, masa sa druge strane poručuje da je ovo bilo neminovno. Da nije baš u redu studente koji protestuju javno etiketirati kao izdajnike države. Da vređanje ljudi na osnovu izgleda nije isto što i oštrouman humor. Da autovanje LGBT+ osoba u društvu u kojem to može doneti ozbiljne posledice nije zabavan trač, već nasilje. I da kada vam ljudi iz raznih etničkih zajednica poručuju da se osećaju poniženo zbog vaših reči – možda nije problem u njima, već u vama.
Međutim, teško to može da razume pevačica u čudnom pakovanju, koju podsvest konstantno tera da postane svoj idol iz mladosti – ruralnija varijanta istog skupa vrednosti i ambicija – po cenu da bude i sve ono loše što taj rol model sa sobom nosi – od veza sa podzemljem i kriminalnim klanovima, preko statusa režimske pevačice do nanogice koja joj se smeši. I dok se njeni fanovi sada hvataju za glavu, pitajući se kako je do ovoga došlo, ostali se pitaju kako nije došlo ranije. Jer gašenje njenog profila nije početak problema, već posledica jednog dugotrajnog procesa u kojem su se takvi glasovi normalizovali i postali deo javnog prostora.
Diva, ipak, nije sama. Kao što, možda, nije sama ni kriva. Zaslepljena trendovima, možda je samo proizvod okruženja u kojem su ovakvi sadržaji postali mejnstrim. Jer, pored pevačice, konkretno imamo i popularnog jutjubera koji uveseljava mase tinejdžera, dok je za njihove roditelje noćna mora. Njegove poruke su jednostavne i jasne: brz život, laka zarada, što više seksa, droge i, po potrebi, nasilja nad ženama. Njegovi videi nisu umetničke provokacije, već tutorijali za generaciju kojoj je pažnja rasuta, a sistem vrednosti oblikuju pregledi i lajkovi. I naravno da su se režimski jutjuber i režimska pevačica u jednom trenutku udružili—prirodan spoj dva ekstrema koja se dodiruju u tački gde prestaje svaka odgovornost.
Iz te tačke, u koloni, kreće armija branitelja slobode govora koji će vikati da je ovo početak totalitarizma, da „više ništa ne sme da se kaže“ i da će nas uskoro hapsiti ako nekome kažemo da je ružno obučen. Zanimljivo, ovi isti ljudi obično nemaju problem s tim kada se sloboda govora ukida nekome ko kritikuje njih.
Jer, vidite, sloboda govora važi samo za one koji već imaju moć. Ako imate status, pratioce, ako ste dovoljno glasni i dovoljno vulgarni – vaše reči su samo „šokantni performans“. Ako ste, s druge strane, student koji traži pravdu, LGBT+ osoba koja govori o svojim pravima, žena koja se bori protiv nasilja – vaše reči su provokacija, opasnost, razlog za osudu.
I sada dolazimo do bitnog pitanja: kada je tačno društvo odlučilo da će svaku javnu ličnost, koliko god problematična bila, tretirati kao nekakvog proroka? U nekom trenutku, umesto da kritički razmišljamo o sadržaju koji konzumiramo, mi smo počeli da prihvatamo sve što dolazi iz usta poznatih ličnosti kao neupitnu istinu. Tako smo dobili influensere koji promovišu nadrilekarstvo, analitičare svega i svačega čiji je glavni kvalifikacioni kriterijum broj pratilaca i, naravno, estradne zvezde koje veruju da je pozivanje na nasilje deo njihovog umetničkog izraza.
Neki bi rekli da je ovo samo vrhunac ledenog brega. Da je opšte prihvatanje govora mržnje u javnom prostoru ono što nas je dovelo dovde. Da su problematične izjave godinama bile nagrađivane popularnošću, umesto da budu sankcionisane. Da je normalizacija nasilne retorike opasnija od bilo kog pojedinačnog skandala. No, to su, naravno, samo teoretisanja dosadnih ljudi koji se bave pravima i zakonima, umesto da, kao svi normalni, komentarišu ko je koliko lep i uspešan na instagramu.
Postavlja se pitanje: šta zapravo moramo da uradimo da bismo shvatili koliko govor mržnje može biti opasan? Koliko nam primera treba? Da li uvek mora da se desi neka velika nesreća, pa da tek tada zaključimo da „možda nije trebalo dopustiti da ovakve stvari postanu normalne“? Ili ćemo se i tada vaditi na ono čuveno: „Ali to su samo reči“?
Pa, samo reči su i poruke koje pojedini mladi ljudi čitaju svaki dan dok im neko govori da su bezvredni zbog toga kako izgledaju, odakle dolaze ili koga vole. Samo reči su i one koje neke žene slušaju godinama pre nego što nasilje eskalira. Samo reči su i one koje nečiju seksualnost otkrivaju pred konzervativnim društvom koje nije spremno za prihvatanje različitosti.
Samo reči, ali te reči oblikuju stvarnost. Te reči stvaraju atmosferu u kojoj nasilje postaje očekivano.
I zato, nemojmo se zavaravati – kada govor mržnje postane deo javnog diskursa, kada na njega počnemo da sležemo ramenima, tada društvo gubi i poslednje mehanizme odbrane od stvarnog nasilja. Ugasiti nekome Instagram profil u tom kontekstu deluje kao pokušaj da se kišobranom odbranite od uragana – korisno je, ali daleko od dovoljnog.
Na koncu, možemo se samo nadati da će ovo društvo shvatiti koliko su reči moćne pre nego što bude kasno. Jer jednom kada reči prestanu da budu granica, granica više neće biti.
Piše: Bogdan Petrović
Više tekstova iz broja 82 – februar 2025. možete pročitati na (Klik na sliku):
