Ne može da prođe ni jedan prajd u Beogradu, a da se javnost ne ustalasa nečim čemu, u moru stvari koje ne funkcionišu, normalan čovek ne bi pridavao nikakav značaj. Međutim, kako dokoni popovi i jariće krste, tako ostrašćeni konzervativci vrebaju nešto za šta bi se uhvatiti u svojoj nezajažljivoj potrebi da satanizuju svaki javni istup LGBT+ zajednice. Od upotrebe verskih simbola, do polugole zadnjice, najčešće su im na meti dreg kraljice, što može biti posledica i jedne vrste fetišizma, ali o tome nekom drugom prilikom.
Ove godine, verovatno usled ideje vezivanja za aktuelnost na koju masa reaguje, dokoni umovi su smislili da bi bilo baš super sugerisati kako dreg performansi, i dreg kultura generalno, ismevaju žene i ugroženost njihovih prava. Poseban apsurd u ovoj priči predstavlja činjenica da takvi stavovi ponekad dolaze i iz same LGBT+ zajednice.
Dakle, uprkos decenijama borbe za ravnopravnost i slobodu izražavanja, dreg kraljice i njihovi performansi i dalje izazivaju nesporazume i negativna osećanja, kako u tradicionalnim krugovima, tako i među nekim pripadnicima zajednice. Kritičari neretko tvrde da dreg kraljice ismevaju žene, prikazujući ih kao preuveličane karikature. Ova kritika, međutim, maši suštinu drega kao umetničke forme koja prevazilazi rodne stereotipe i donosi važne poruke o identitetu, slobodi i fluidnosti rodnih uloga. Dreg kraljice koriste preuveličanu ženstvenost kao alat za osvetljavanje apsurdnosti društvenih očekivanja. Šminka, kostimi i visok nivo teatralnosti nisu u funkciji omalovažavanja žena, već ukazuju na to koliko su rodne norme, same po sebi, performans.
Judith Butler, pionirka u polju rodne teorije, u knjizi „Gender Trouble“ objašnjava da je rod nešto što se neprekidno „kleše“ kroz ponavljane društvene performanse. Dreg je upravo takav oblik performansa – on razotkriva kako su rodne uloge društveni konstrukti, a ne prirodno zadati identiteti. Izvođači u dregu, preuveličavajući rodne osobine, pokazuju koliko su društveni standardi vezani za rod kruti, ali i fleksibilni, podložni kreativnim interpretacijama. Teorija Butlerove naglašava da dreg nije način da se žene omalovažavaju, već da se dekonstruišu stereotipi o tome šta znači biti žena ili muškarac. Preuveličavanjem osobina koje društvo povezuje sa ženama, dreg izvođači ukazuju na to da rod nije suštinski vezan za biologiju, već je oblikovan društvenim normama na koje snažno reaguje. Dreg, kao jedinstveni performativni izraz, usmeren je ka kritici društva, posebno opasnih pojava poput patrijarhata, rasizma i kolonijalizma.
Mnogi teoretičari i feministkinje, poput Susan Sontag i bell hooks, prepoznaju dreg kao oblik otpora, a ne kao atak na žene. Sontag u svom eseju „Notes on ‘Camp’“ slično Butlerovoj objašnjava da dreg koristi stilizaciju i preuveličavanje ne kako bi ismevao žene, već kako bi ukazao na apsurdnost i krutost rodnih normi. Kroz dreg, izvođači se igraju sa društvenim pravilima, naglašavajući koliko je ženstvenost, u svojoj suštini, složena i raznolika.
Iako su i neki radikalni feministički krugovi kritikovali dreg, mnoge feministkinje ga vide kao oblik oslobođenja. Naomi Wolf u knjizi „The Beauty Myth“ ističe da dreg doprinosi proširenju prostora za različite izraze ženstvenosti, oslobađajući žene (i muškarce) od krutih normi. Dreg kraljice često koriste svoje performanse kako bi pokazale da je ženstvenost stvar izbora, a ne obaveze.
Dreg izvođači se poput glumaca preoblače i udaljavaju od onoga što svakodnevno jesu, ali se odabranom ulogom, za razliku od glumaca, ne udaljavaju od sebe, jer je karakter koji kreiraju nešto što nose duboko u sebi. Dreg im služi da se povežu sa sobom na najdublji mogući način. Iako ne mora nužno biti politički, dreg se pretvorio iz uobičajene teatarske prakse u politički stav, pre svega u borbi protiv fiksnih uloga polova i seksualnosti. On ima korene u pozorištu u kome su nekada muškarci oblačili žensku odeću i igrali ženske uloge zato što ženama nije bilo dozvoljeno da glume, što otkriva izvesnu dinamiku moći, ali tu praksu ne bi trebalo posmatrati kroz ideju da je biti muškarac koji glumi ženu privilegovan položaj. Pogotovu se to ne može reći u kontekstu drega s obzirom na nivo nasilja nad dreg kraljicama ili trans ženama. Muškarac koji danas obuče haljinu, ne da nema privilegovan položaj (crkveni velikododstojnici se ne računaju), već vrlo lako može postati meta napada ostrašćenih tradicionalista, homofoba i ženomrzaca, generalno.
Iako dreg izvođači često koriste humor, važno je razumeti da humor ne dolazi iz omalovažavanja žena, već iz preuveličavanja rodnih normi. Preuveličane karakteristike dreg kraljica – visoke štikle, dramatična šminka, glamurozne haljine – nisu napad na žene, već dekonstrukcija onoga što se smatra „prihvatljivim“ za žene u društvu. Dreg izvođači zapravo slave ženstvenost, uzdižući je u sferu moći, slobode i samopouzdanja.
Dreg je uopšte namenjen oslobađanju i uzbuđenju. Ako dreg kraljice koriste ovu formu izraza kako bi oslobodile ženu u sebi, onda tu nema ni prostora za pomisao o ismevanju žena. Ako neka od njih deluje kao karikatura žene, to je zato što je takva sama po sebi. Pa i među samim ženama ima onih koje izgledaju kao da ismevaju druge pripadnice ženskog pola, pa ne govorimo kako su sve žene takve.
Osim toga, dreg kraljice nisu samo muškarci koji igraju žene. Postoje i dreg kraljevi – žene koje se oblače kao muškarci kako bi istražile muškost i njene izraze. I jedan i drugi oblik drega služe kao umetnički odgovor na rigidne društvene podela na muške i ženske uloge. Izvođači ne parodiraju žene, već koriste humor i preterivanje da bi preispitali društvena očekivanja vezana za rod.
Dakle, dreg ne predstavlja ismevanje žena, već umetnički čin koji preispituje i razotkriva rigidne rodne normative. Kroz preuveličanu ženstvenost, humor i performans, dreg kraljice (i kraljevi) slave raznolikost i složenost rodnih identiteta, pokazujući da je rod fluidan, kreativan i u stalnom preispitivanju. Umesto da ga doživljavamo kao napad na žene, dreg bi trebalo da posmatramo kao umetničku formu koja nas poziva da preispitamo društvene norme i oslobodimo se stereotipa o tome šta znači biti žena ili muškarac.
Piše: Bogdan Petrović
Više tekstova iz broja 80 – oktobar 2024. možete pročitati na (Klik na sliku):
