Sve i da se (uglavnom ubrzo) ispostavi da je bila sama sebi svrha, neposlušnost ostaje važna kao moguće ishodište i barem privremena nam adresa. Premda se neki od nas istrajno definišu kroz (gle čuda, jalovu) kontru prema svemu i svačemu, uvek i svuda, neposlušnost kao potencijalan eksces i krik pobune protiv onoga što nas steže, žulja, mori… je dobrodošao dokaz kakve-takve vitalnosti i njoj blisko-srodne nepokornosti. To je makar slučaj sa popularnom kulturom, a ogroman deo savremenog svetskog filma potpada ponajpre pod kišobran pop-kulture, dok umetnost za većinu ostaje nedosežna meta. Da stvari, između ostalog, tako stoje u neku ruku i na osoben način potvrđuje nam ovojesenja filmska ekstravaganca i satira Dicks: The Musical, iza koje u rediteljskom smislu stoji svakako veliki i glasoviti mag filmske i televizijske satire, Lari Čarls, reditelj filmova Bruno, Diktator, ali i serije Bez oduševljavanja, molim…, da ovde istaknemo tek neke od njegovih najviđenijih i najcenjenijih naslova u ovih nekoliko decenija stvaralaštva i delovanja mu.
Dicks:The Musical je u punoj meri i na prvom mestu to – ekstravaganca. Pa tek onda komedija iz pododeljka filmskih satira. Jer ono što se zatiče i što zapljusne oči i uši gledalaca, koji nužno i neizostavno moraju u nekoj meri pripremljeni za ono što im u tih osamdeset i kusur minuta sleduje, prvenstveno jeste ekstravaganca, pa onda parada provokacija i već pominjane neposlušnosti u dovoljno znalački spravljenoj „oblandi“ raspojasane filmske komedije za ipak one probranije i odrešitije. Tek onda ovaj film biva satira čiji autori su, sva je prilika, osetili snažan a zajednički poriv da isprovociraju i u defanzivu oteraju konzervativni, zapravo, ultra-konzervativni deo Amerike. Sam sinopsis izrečen u jednoj rečenici, premda suštinski precizan i sasvim dostatan sadržaj ovog filma, ne otkriva ni delić onoga što će uslediti kada film i krene; dva poslovna rivala, zapravo, klimava šampiona u svetu telefonskih prodaja i manje-više obmana, otkrivaju da su identični blizanci, a onda udruženim snagama kreću da pomire svoje podugo već otuđene roditelje. Kanda je ovo dovoljno i da se zaključi da Dicks: The Musical po pitanju premise donosi varijaciju na viđano u par puta reinkarniranom holivudskom evergrin-hitu – porodičnoj komediji The Parent Trap (Zamka za roditelje), koja je kod nas i ne samo naprepoznatljivija po onoj svojoj verziji u kojoj je dvostruku ulogu tumačila tada baš mlada Lindzi Lohan. Ovo, dabome, nije nikakva suštinsku zamerka, jer derivativnost je već dugo sigurno nastanjena u samom Holivudu i tamošnjem poimanju filma; to je naprosto faktografska smernica kako bi bila jasnija tačka u odnosu na koju autori filma Dicks… traže otklon i iznalaze metu, pre svega gađajući uvreženu postavku gotovo pa ekstremističke uprizorenosti porodične zabave.
I ovaj film je upravo to – lakrdijašenje onih koji su očito dali sebi oduška i na volju da stavku po stavku udare po onome što bi moglo da zaboli bigotsku polovinu domovine im, počev od sladostrasnog rastakanja pojma porodicu u tradicionalnom smislu. Bez namere da u ovom prikazu zabasamo put spojlera, čime bi svakako barem u izvesnoj meri bio ugrožen ili kompromitovan efekat iznenađenja (ili preciznije – neprikrivene doktrine šoka), navedimo samo da u filmu sve pršti od provokativnog i slobodarskog humora (onog, terminologijom tamošnjih cenzora, R-rated podtipa), da sve vrvi od prenaglašavanja i preterivanja džonvotersovskog tipa, a da su, recimo, roditelji ponovo zbliženih blizanaca takođe neumereni primeri drugosti – majka (tumači je očekivano inspirativno Megan Malali, i dalje najpoznatija po roli Karen u Vil & Grejs) je s uma sišla lezbijka u invalidskim kolicima kojoj je otpala vagina, pa je ona sada nosi u torbici, a da je otac (u takođe strastvenom tumačenju Nejtana Lejna, veterana zahtevnije komike) ocvali gej koji u kavezu drži sitnija humanoidna čudovišta koja je pronašao u kanalizaciji… Osim toga, čitavim tokom u rafalnom ritmu nižu se snažne seksualne aluzije i preference, podsmehu je podvrgnuta i feministička novoostrašćenost (za taj deo je zadužena reperka Megan Ti Stalijon, koja i izvodi i najbolju i najzarazniju numeru u ovom nesvakidašnjem viđenju mjuzikla, koji to zbilja i jeste, a u nekoliko mahova stiče se utisak improvizacija na licu mesta (premda je u pitanju filmska ekranizacija, reklo bi se, andergraund pozorišnog mjuzikla istog zapleta i sadržaja). Improvizacija je ovde takođe jedna od važnih odrednica ovde, jer je ona stvorila popriličan manevarski prostor za odvažnu razradu polaznog materijala, a sa ciljem stvaranja filma koji i kakav se poslednjih decenija retko sreće.
Uz sve pomenuto, treba dodati (da zabune ne bude) još barem tri značajne stavke – ovo je delo koje se s punim pravom može podvesti pod filmsku ispostavu odrednice ’ukus nestašnih’, ovo jeste i duhovita i zabavna lakrdija, kao i satira koja pogađa naznačenu metu, ali jeste i film koji ostaje u neospornoj senci ostalih radova zaista jedinstvenog Larija Čarlsa.
Piše: Zoran Janković
Više tekstova iz broja 75 – decembar 2023. možete pročitati na (Klik na sliku):
