Dejvid Hokni: Gledati slobodno

Kada se u junu ove godine Dejvid Hokni „vratio“ u Muzej savremene umetnosti u Beogradu kroz izložbu Od papira do ekrana, to nije tek retrospektiva velikog umetnika. To je povratak pogleda. I to onog koji od početka odbija da bude jednoznačan, površan ili neutralan. Pogled koji voli. Koji pripada. Koji pamti. Hokni je jedan od retkih umetnika koji nije menjao medij iz potrebe da bude savremen, već iz znatiželje da vidi više. Njegova umetnost nije forma nego posvećenost gledanju: ljudi, tela, vode, drveća, neba, sebe. A iza tog pogleda stoji život koji nikada nije pokušavao da bude drugačiji od onog što jeste.

Biografija bez stida
Rođen 1937. u industrijskom Bredfordu u Jorkširu, Dejvid Hokni je od početka imao jasnu viziju – da bude umetnik i da to bude slobodno. Tokom studija na londonskom Royal College of Art, već se isticao kao neko ko neće pristati na konvencije – ni umetničke, ni društvene. U vreme kada je homoseksualnost u Velikoj Britaniji bila krivično delo, Hokni ne samo da nije skrivao svoju orijentaciju, već ju je unosio u umetnost. U svojim ranim radovima koristi reči „queer“, slika muške parove, ilustruje homoerotsku poeziju Kavafija, i to sa lakoćom koja deluje gotovo prkosno. „Nisam želeo da pišem o svom radu, želeo sam da ga živim“, govorio je tada.

Za razliku od mnogih umetnika koji su se krili iza metafora, Hokni je od početka govorio jasno: njegovo slikarstvo je slika njegovog života. „Bio sam gej i nisam mislio da to treba da krijem. Bilo je to pitanje poštenja,“ rekao je u intervjuu za The Guardian. Umetnost je, za njega, bila nastavak ličnosti.

Ljubav kao motiv
Mnoge njegove slike mogu se čitati kao dnevnik veza. Najpoznatija je ona s Piterom Šlezingerom, mladićem s kojim je bio u vezi tokom kasnih šezdesetih i ranih sedamdesetih. Piter je bio ne samo partner već i muza. Njihova ljubav je ostala zabeležena na platnima, posebno u delu Portrait of an Artist (Pool with Two Figures). Na njoj, jedan muškarac pliva u bazenu, dok drugi stoji na obali i posmatra ga – Šlezinger i Hokni, u sceni ljubavi, gubitka i distance. Slika je postala ikona ne samo savremene umetnosti već i queer emocionalne istorije. Godinama kasnije, Hokni je priznao da mu je stvaranje te slike bilo gotovo fizički bolno – „u svakom potezu četkice bilo je nečeg nerečenog“, rekao je.

Nakon raskida, koji ga je duboko potresao, odlazi u Pariz i ulazi u introspektivniju fazu rada – više crta nego što slika, vraća se klasičnim tehnikama, oslanja se na tišinu. U to vreme, prijateljstvo sa Kristoferom Išervudom i Donom Bačardijem postaje važan oslonac. Portret tog para iz 1968. jedan je od ranih primera prikaza istopolne intime u savremenoj umetnosti.

Kasnije veze, poput one sa Džonom Fičerom ili Normenom Rosentalom, nisu bile tako javne, ali su ostale prisutne u motivima: dvostruki portreti, dve fotelje, dve šoljice kafe, dve tišine. Hoknijeva umetnost nikada nije vrištala – ona je govorila iznutra. I to vrlo jasno.

Gej umetnik među svojima
U svetu umetnosti, Hokni nije bio usamljen. Bio je deo šire queer mreže umetnika koji su menjali sliku sveta iznutra. Njegovo poznanstvo s Endijem Vorholom bilo je kompleksno – divili su se jedno drugom, ali su bili suviše različiti. Hokni nije voleo Vorholovu hladnu distancu i industrijski pristup. „On je želeo da izbriše autora. Ja sam želeo da budem prisutan,“ rekao je jednom.
S Kitom Heringom se sreće kasnije, u osamdesetim. Hering ga je smatrao pionirom – umetnikom koji je pokazao da je moguće biti otvoreno gej i istovremeno deo umetničkog establišmenta. Iako stilski različiti, delili su ideju da umetnost može biti radikalna upravo kada je nežna.

U tom krugu bili su i pisci – Edmund Vajt, Kristofer Išervud, pa i Derek Džarman – svi oni koji su činili neformalnu queer kulturnu avangardu druge polovine 20. veka. Hokni se nikada nije pozicionirao kao aktivista, ali njegov život jeste bio politička poruka: autentičnost je čin otpora.

U doba AIDS krize, Hokni je izgubio mnoge prijatelje, ali nije izgubio vedrinu. Nije slikao tugu direktno, ali je ona tinjala u prazninama. Nastavio je da slika svetlost, kao odgovor na tamu. I baš zato njegova umetnost iz tog vremena ima snagu tihe utehe – ona ne negira smrt, ali u svemu traži život.

Pogled koji evoluira
Jedna od najfascinantnijih stvari u vezi s Hoknijem jeste njegova neprekidna sposobnost da se menja bez da izgubi sebe. Početkom 2000-ih, vraća se Jorkširu i slika pejzaže – velika platna, ciklusi godišnjih doba, vizuelne simfonije prirode. Njegovi pejzaži nisu dokumentacija prirode, već emocije koje priroda budi. Prikazi drvoreda, seoskih puteva, rascvetalih polja – sve odiše ogromnom ljubavlju prema viđenom svetu.

Kasnije, odlazi u Normandiju i tamo, tokom pandemije, svakodnevno crta na iPadu: jablanove, nebo, oblake, jutra. Te slike nisu digitalne po duhu, već duboko ljudske. „Ljudi misle da je tehnologija hladna. Ali ako gledate pažljivo, ništa nije hladno,“ govorio je.

Njegovi digitalni pejzaži nisu bežanje u novi medij, već nastavak verovanja da umetnost mora da ostane bliska svakodnevici. „Svet se menja, ali oko je isto. Samo ga treba trenirati,“ rekao je u razgovoru s Martinom Gejfordom. On i danas crta prstima na ekranu, sa istom posvećenošću s kojom je šezdesetih slikao bazene.

Umetnost kao prisustvo
U izložbi Od papira do ekrana izloženi su crteži, grafike, digitalni radovi – sve ono što svedoči o jednom umetniku koji nikada nije prestao da gleda. I ne samo da gleda, već da vidi. Da vidi ono što jeste, ono što želi da postane, ono što je nekada bilo. Da vidi muškarca u bazenu, jesenje drvo, suncem obasjanu sobu. Da vidi slobodu u obliku linije.
Hokni je jedan od retkih umetnika kod kojih forma nikada nije pobedila sadržaj. Njegove slike nisu eksperimenti, već iskustva. I zbog toga, on nije samo veliki slikar. On je svedok.

Zašto je važan
Za LGBTQ+ zajednicu, Hoknijev značaj je ogroman. On nije slikao ideologiju – slikao je život. I time je učinio više od mnogih koji su govorili glasnije. U njegovim slikama nema ismevanja, nema samosažaljenja, nema potrebe da se objašnjava ili dokazuje. Tamo gde je svet odbijao da vidi, on je gledao još pažljivije.

U vremenu kada se umetnost često svodi na estetiku šoka ili tržišne algoritme, Hokni podseća da je umetnost pre svega stvar pogleda – a pogled je stvar karaktera. Njegova hrabrost nije bila u provokaciji, već u istrajnosti. Da voli ono što voli. Da slika ono što vidi. Da ostane veran sebi.

Hokni među najskupljima
Hoknijev status u savremenoj umetnosti potvrđen je i tržišno. Njegova čuvena slika Portrait of an Artist (Pool with Two Figures) iz 1972. prodata je 2018. godine u aukcijskoj kući Christie’s za 90,3 miliona dolara, čime je postao umetnik s najskuplje prodatim delom među živim slikarima — i to radom koji prikazuje intimnu, homoerotsku scenu, obasjanu kalifornijskim suncem. Time je ne samo tržište, već i kolekcionarski svet priznao važnost queer narativa u umetnosti.

Ranije te godine, njegova slika Pacific Coast Highway and Santa Monica iz 1990, energični pejzaž u jarkim bojama, prodata je za 28,5 miliona dolara. Već 2016. Hoknijev The Splash iz 1966. prodat je za 23,1 milion dolara, dok je Henry Geldzahler and Christopher Scott iz 1969, monumentalni dvostruki portret kustosa i njegovog partnera, dostigao cenu od 37,7 miliona dolara na aukciji 2019.

Zanimljivo je da su upravo slike iz njegovog najintimnijeg perioda — sedamdesetih godina — danas najskuplje. To nisu apstraktne kompozicije, već dela koja svedoče o ljubavi, svakodnevici i pogledu koji ne beži od emocije. Hoknijeva umetnost time pokazuje da je bliskost postala najdragocenija valuta u savremenom svetu umetnosti.

Postoji pogled koji menja sve
Nije to pogled kritičara, tržišta, politike. To je pogled koji se zadrži na nečijem vratu, na povijenoj grani, na svetlu koje pada na stolnjak. To je pogled umetnika. Dejvida Hoknija. I zato je njegov povratak – ma koliko vremenski, geografski ili tehnološki bio udaljen – uvek povratak jednoj jednostavnoj, ali moćnoj ideji: da gledati, znači postojati.

Dejvid Hokni: Od papira do ekrana

Izložba povodom 60 godina Muzeja savremene umetnosti u Beogradu

Godine 1970. mladi Dejvid Hokni održao je samostalnu izložbu u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, što je bio rani pokazatelj njegovog globalnog dometa i trenutak trajne važnosti u istoriji Muzeja. Danas, više od pet decenija kasnije, Hokni se vraća – ovoga puta kroz snažno nasleđe svog umetničkog rada i radikalnu evoluciju vizuelnog jezika.

Ideja da se dela Dejvida Hoknija ponovo predstave beogradskoj publici potekla je iz želje da se istakne umetnik koji je obeležio prve godine rada Muzeja i čija je izložba odjeknula daleko izvan svog vremena, ostavljajući trajan trag na lokalnoj umetničkoj sceni. Istovremeno, ova izložba potvrđuje doslednu posvećenost Muzeja predstavljanju osobene i avangardne umetnosti domaćoj, regionalnoj i međunarodnoj javnosti.

Dejvid Hokni (1937) jedan je od najuticajnijih i najomiljenijih umetnika 20. i 21. veka. Kao ključna figura britanske savremene umetnosti i neumoran inovator, Hokni neprestano pomera granice slikarstva, crteža, fotografije i digitalnih medija. Njegov opus spaja klasične umetničke tradicije sa smelim eksperimentima u perspektivi, boji i tehnologiji. Bilo da prikazuje intimnost međuljudskih odnosa, igru svetlosti u kalifornijskim bazenima ili smenu godišnjih doba u engleskom pejzažu, Hoknijeva umetnost obeležena je dubokom posvećenošću gledanja – i nastojanjem da drugima otvori nove načine i perspektive posmatranja. Njegovo prihvatanje iPad-a, iPhone-a i digitalnog crteža kao profesionalnih umetničkih alata proširilo je jezik savremene umetnosti, inspirišući generacije umetnika da preispitaju načine na koje stvaramo i prenosimo vizuelna iskustva. Hoknijev uticaj prevazilazi granice medija i geografije. Izlagao je u najznačajnijim svetskim muzejima, autor je revolucionarnih teorijskih razmatranja o pojmovima gledanja i percepcije, i jedan je od umetnika koji su redefinisali savremeni portret i pejzaž.

U svakoj fazi njegove karijere – od ranih grafika do imerzivnih digitalnih ambijenata – Hokni poziva posmatrača u svet boje, jasnoće i stalne reinvencije. Izložba Od papira do ekrana pruža jedinstven uvid u Hoknijev rad kroz decenije, od ranih crteža i bakropisa iz šezdesetih godina prošlog veka do najnovijih radova nastalih na iPad-u. Spajajući klasično crtačko umeće sa savremenim digitalnim eksperimentima, izložba uspostavlja dijalog između prošlog i sadašnjeg, analognog i digitalnog, materijalnog i nematerijalnog. Ona nas poziva da preispitamo ulogu umetnika u eri tehnološke transformacije na prelazu vekova – i da se zapitamo kako se samo gledanje promenilo.

Izložba je otvorena do 12. avgusta.

Piše: Predrag Azdejković

Više tekstova iz broja 83 – jun 2025. možete pročitati na (Klik na sliku):