Na našem Forumu osnaživanja koje organizujemo jednom mesečno u klubu Mornar u Beogradu, kroz diskusiju, nekako se uvek vratimo na pitanje autovanja, kao ličnog procesa oslobađanja. Na novembarskom forumu probali smo da pravo autovanja stavimo u kontekst klasnog pitanja. Nisam siguran da li sam se najbolje snašao u ulozi moderatora te večeri. Zato hajde da iznova krenem.
Da li smo mi suštinski slobodni ili ne?
Sviđalo nam se to ili ne, mi živimo u neoliberalnom kapitalističkom društvu. Novac je bitan! Za život je neophodno imati nekakav stabilan pristup novcu kako bi osnovne potrebe za stanom i hranom bile obezbeđene, koje nisu svima zagarantovane kao neotuđivo ljudsko pravo.
Autovanje u stvarnom životu često ne izgleda kao u seriji sa Netfliksa.
Svi smo svedočili bolnim ispovestima ljudi koji su kroz proces autovanja ostajali ili teže dolazili do smeštaja, posla i sredstava za izdržavanje.
Zašto je to tako?
Možda zato što živimo u nepravednom društvu gde su izražene i gde se konstantno ističu klasne razlike i gde je klasna mobilnost, mogućnost da se svojim radom pređe iz jedne klase u drugu, teška ili gotovo nemoguća.
Posebno ako ste daleko od tržišta poslova, u našem slučaju Beograda, nemate veze ili niste član vladajuće stranke.
Klasne razlike stvaraju jaz između ljudi. Neoliberalna kapitalistička doktrina počiva na unošenje podela u društvo, koje mogu biti bazirane na različitim matricama.
Zavadi pa vladaj. Cilj je da se većina nas u podređenom položaju međusobno gloži i svađa oko toga da li smo u pravu ili ne. Da li smo religiozni ili ne, vegani ili ne, za ili protiv gay brakova, za ili protiv dolazaka migranata…i tako dalje. Dok suštinski svi ostajemo u istom ekonomskom položaju.
Da se razumemo, prava jedne društvene grupe nisu suprotstavljena pravima druge društvene grupe.
Bez jasne finansijske stabilnosti, koja pojedincu/ki omogućuje priliku da se opusti i živi spokojnije, ne možemo govoriti o potpunoj slobodi.
Posebno u vreme gde za Novu godinu umesto čestitke od poslodavca možete dobiti rešenje o otkazu.
U Srbiji gotovo da ne postoji ni institucija socijalnog stanovanja, gde pojedinci i porodice po prihvatljivim zakupninama mogu obezbediti krov nad glavom.
U gradu Beču postoji gotovo 200.000 takvih stanova.
Mi živimo u napetom društvu. Na više nivoa svedoci smo ili žrtve višeslojne opresije.
Kroz politiku i popularnu kulturu se konstantno promoviše i podstiče agresivni obrazac ponašanja. To dugoročno stvara desenzibilisano društvo i agresija postaje sredstvo. Ni krivi ni dužni svako može postati žrtva te agresije. Preliva se na ulice, kancelarije, javne prostore. Najupečatljiviji su slučajevi gaženja i prebijanja studenata, kao i nedavno prebijanje gay mladića iz Beograda.
S druge strane, valja napomenuti i to da postojeće LGBT organizacije ne predstavljaju adekvatan oslonac i podrška u procesu ličnog oslobađanja.
Iz iskustva uglavnom funkcionišu kao korporacijski, hermetički zatvoreni sistemi.
Više podsećaju liberalno kapitalističke tvorevine uglavnom otuđene od populacije kojoj trebaju da budu okrenute.
Nema debata, nema otvorenosti za nove ljude i ideje.
Ne postoji ni jasan plan kako delovati danas u Srbiji 2025. godine.
Umesto toga imate nekakve seminare, edukacije, projekte ali u Srbiji ne postoji ni sigurna kuća za LGBT osobe koje ostanu na ulici. Ne postoji ni društveni centri koji bi pružali psihosocijalnu ili pravnu podršku.
Koje resurse ima pojedinac/ka danas u Srbiji da bi se autovala?
Osim najbližih prijatelja, članova porodice koji vas podržavaju jako malo.
Smatram da je ceo koncept odnosa prema pravima LGBT+ populacije u Srbiji prevaziđen.
Uz dužno poštovanje aktivistima i grupama koje su davale doprinos, 2025. godine ne možemo da razmišljamo kao 2000. godine.
Jedan od resursa leži u povezivanju i osnaživanju ljudi iz populacije „iznutra“. Sa tom namerom smo osnovali Snagu.
Da se struktura gradi iz populacije, da razvijamo demokratiju, da uključimo najšire slojeve populacije, da razgovaramo, bavimo se sportom, idemo na izlete, družimo se.
Da umesto samosažaljena vidimo šta možemo da uradimo.
Iza Snage stoji jedino naš entuzijazam i ljudi koji dolaze na događaje koje organizujemo.
Uskoro krećemo sa odbojkom u Novom Sadu i Forumom osnaživanja u Nišu.
Za naredni period i obilje aktivnosti koje smo planirali biće nam neophodna i podrška.
Posebno u svetlu da je zatvoren Prajd info centar koji je pružao kakav takav privid mesta za okupljanja LGBT populacije.
I da se vratimo autovanju.
Nameće se logičan zaključak.
Pravo na autovanje kao pravo lično oslobađanje je uslovljeno klasnom pripadnošću i ekonomskim položajem pojedinca/ke.
Neodvojivo je od prava oslobađanje od eksploatacije ljudi u celini bez obzira na razlike.
Svi mi pripadamo jednom društvu sa svim našim individualnim razlikama.
Bez suštinskog oslobađanja pojedinca/ke od ekonomske, političke ili religijske opresije koje podrazumeva pravo na socijalno ekonomsku podršku, pravo na rad, stanovanje, slobodnu izražavanja stavova i demokratije u društvu, ne možemo govoriti o slobodnom pojedincu/ki.
Pravo na autovanje je osnovno ljudsko pravo.
Zar ne?
INSTAGRAM: @n.g.snaga
Piše: Miloš N.G. Snaga
Više tekstova iz broja 82 – februar 2025. možete pročitati na (Klik na sliku):
