Bojan Krivokapić je pisac koji iz ravnice donosi priče pune života, emocija i nežne neposlušnosti prema ustaljenim obrascima pripovedanja. Rođen 1985. godine u Bačkoj Topoli, Krivokapić je dosad objavio pet knjiga koje su ga učvrstile kao jednog od najoriginalnijih glasova svoje generacije: zbirku priča Trči Lilit, zapinju demoni (2013), zbirku poezije Žoharov let (2014), roman Proleće se na put sprema (2017), zbirku poezije Gnezdo dečaka (2019) i roman Vila Fazanka (2023).
Njegov rad prepoznat je ne samo u regionu već i šire: prva knjiga prevedena je na italijanski, a roman Proleće se na put sprema na nemački i slovenački. Prevođenje njegovih dela na više jezika – italijanski, nemački, mađarski, albanski, engleski, slovenački i makedonski – pokazuje da su njegove teme univerzalne, a stil prepoznatljiv. Krivokapić je dobitnik brojnih prestižnih nagrada, među kojima su Mirko Kovač za najbolji roman mladog autora u regionu, Mak Dizdar za poeziju, te više nagrada za kratku prozu.
Diplomirao je komparativnu književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu i godinama vodio kreativne radionice, negujući prostor u kome književnost nije samo tekst već i živi dijalog sa svetom oko nas. Danas, kao samostalni umetnik, nastavlja da predaje i piše, istražujući teme identiteta, ljubavi, pripadnosti i slobode.
Njegov najnoviji roman, Vila Fazanka, nominovan za Evropsku nagradu za književnost, donosi priču o domu koji okuplja one koji vole život i jedni druge, bez obzira na društvene norme i očekivanja. U ovom razgovoru sa Bojanom Krivokapićem, otvaramo vrata Vile Fazanke, tragajući za pričama o ljubavi, pripadanju i radosti življenja – o pričama koje nas, kao i njegovi junaci, uče da se usudimo da budemo svoji.
Da li je glavna junakinja romana Vila Fazanka ili njena stanarka Ana?
To je zanimljivo pitanje, jer upućuje na moguća čitanja i razumevanja romana. Odgovoriću ovako: da nije Vile Fazanke – ne bi bilo ni Ane, i obrnuto.
Ana nosi težak emotivni prtljag sa mnogo duhova prošlosti. Kako ste razvijali njen lik? Postoji li neka stvarna osoba koja vam je bila inspiracija?
Ne postoji konkretna osoba, ali su u Anu, kao književni lik, upisana različita životna iskustva spram kojih imam stav, odnosno iskustva i događaji na koje nisam imun. Dakle, iako razigrana u imaginaciji, mislim da bismo mogli da je zamislimo tu negde, s nama. Njena prošlost nije jednostavna, već je, kao i sve druge prošlosti – palimpsestna. Iz svih tih slojeva naziru se priče, slojevi priča, krhotine. Sve to zajedno tvori jedan mozaik – život. Želeo sam da Ana bude razigrana i raspevana, u godinama za koje dominantna kultura smatra: da treba da budu stišane. Ana je, pak, izabrala da njena jesen života bude – (o)sunčana!
Ravničarski ambijent igra važnu ulogu u romanu – nije samo pozadina već i aktivni učesnik u radnji. Šta vas kao autora vezuje za tu ravnicu i za „sporiji ritam“ koji ona diktira? Da li Vila Fazanka zaista postoji ili je u potpunosti plod fikcije?
Iako sam po prirodi dosta temperamentan, brz, glasan, ipak su godine detinjstva i odrastanja u ravničarskom ambijentu učinile svoje. Poznat mi je taj tzv. sporiji ritam, život na „33 obrtaja“. A Vilu Fazanku sam osetio baš u takvom ambijentu. To je kuća na severu, ako je posmatramo u odnosu, na primer, na južne primorske krajeve. Ali, naravno, to nije neki hladni nabundani sever, već ovaj nama poznat, u kojem cvetaju kajsije, a pred kućama se granaju ruzmarin i lavanda. Baš takav sever je u i oko Vile Fazanke okupio i druge likove: fra Bartola, Svebora, Svedrana, Grandu. A da li ona zaista postoji? Mnogi koji su pročitali roman kažu da su je osetili kao svoj dom.
Jedan od gostiju Vile Fazanke je i Svebor koji prolazi kroz emotivno sazrevanje koje uključuje i suočavanje sa sopstvenom seksualnošću. Koliko vam je bilo važno da roman obuhvati i gej priču?
Vila Fazanka je kuća u kojoj ljudi vole jedni druge, a pre svega vole život. Otuda nije neobično, drugačije ili :štatijaznam: to što se Svebor i Svedran vole. Jer, otkad je sveta i veka – bilo je i ljudi koji se vole. Nije neobično ni to što se njih dvojica druže s Anom i fra Bartolom. Hteo sam da napišem priču u kojoj takve stvari neće biti ni kamen spoticanja, niti povod za divljenje. Ako bi trebalo da odgovorim po čemu su likovi u ovom romanu drugačiji od većine likova koje srećemo u životu, rekao bih da oni, jednostavno: biraju da uživaju u životu. Svesni da su odricanja i suzdržavanja malo kome donela nešto dobro, oni su umešteni u: sad i ovde. Ta umeštenost u trenutak i uživanje u njemu, primećivanje detalja, radoznalost spram života – sve nam to donosi samo dobru sreću. Možda je „Vila Fazanka“ izmaštani svet koji će nam se upisati u život. Ja ne bih imao ništa protiv!
Upečatljive su scene Svebora i njegovih distanciranih, gotovo hladnih, roditelja i bake. Koliko Vam je bilo važno da se takvi momenti autentično predstave?
Naravno, priča o porodičnim odnosima retko kad može bez preispitivanja šture komunikacije i povremenih zahlađenja među članovima i članicama iste. Ta zahlađenja često ne razumemo, ali nas uporno uče da ih prihvatimo. I u prvom romanu, „Proleće se na put sprema“, bavio sam se temom kuće i porodice. U ovom romanu sam želeo da stvorim prostor jedne drugačije porodice, one koja ne počiva na krvnom srodstvu, i prostor doma u koji ulaze različiti likovi sa svojim osobinama i bagažima, a mnogi se tu i zadrže. Zato u jednom trenutku Vila Fazanka (kao da) pleše. Da, ona zaista pleše!
Da li mislite da književnost u regionu danas pruža dovoljno prostora za kvir likove koji nisu puke karikature, već prikazani sa celovitim emocionalnim spektrom?
Ne mogu da odgovorim uopšteno, jer nisam istraživao ta pitanja. Činjenica je da ima sve više kvir elemenata u domaćoj književnosti i, ako je to dobro izvedeno, eto nama radosti. Kvir likovi su osobe koje žive svoje živote, manje ili više kompleksne, svakako palimpsestne, pa im tako i valja pristupiti. Kvir likovi ne moraju svi da budu „zle sreće, zle kobi i pogrešnog prvog koraka“, tromi likovi obremenjeni tužnim sudbinama nad kojima duboko uzdišemo, a katkad nam i suza kane, kao ni pajaci koji se samo cerekaju i razmišljaju o seksu. Iako neki književni kvir likovi mogu da budu nešto od toga, ako je cilj dobra književnost. Poenta je da se književnim likovima pristupa kroz prizmu književnosti, a ne neku drugu: bilo bi dobro ovako ili onako, da uperim prstom, p(r)okažem i dokažem… Ako se krene tim putem, to će biti površno blebetanje, a ne književnost.
Kako publika reaguje na ljubavnu priču između Svebora i Svedrana? Da li ste imali neku povratnu informaciju?
Na nekoliko književnih večeri mi je iz publike stiglo pitanje – hoće li Vila Fazanka imati nastavak: ljubavni život Svebora i Svedrana? Nisam o tome razmišljao, ali… Ako bih uveo neku pretplatu… Možda bih se konačno obogatio od književnosti!
Roman je bio nominovan za Evropsku nagradu za književnost. Šta Vam je ta nominacija značila i da li Vam je otvorila neka nova vrata u književnom svetu?
Naputovali smo se „Vila Fazanka“ i ja prošle godine, od malih sela, do velikih gradova, i to je predivno. Zahvaljujući nominaciji za Evropsku nagradu za književnost, roman je doživeo i drugo izdanje, a trenutno se prevodi na engleski i nemački, pa se nadam da ćemo, sledeće godine, „Vila Fazanka“ i ja – blistati i pred publikom engleskog i nemačkog govornog područja.
Razgovarao: Milan Aranđelović
Više tekstova iz broja 82 – februar 2025. možete pročitati na (Klik na sliku):
