Da bih se setio noćnog provoda koji je valjao morao sam u mislima da potegnem u ne tako blisku prošlost. To ne znači da u međuvremenu nisam posećivao noćne klubove. Jesam, ali prisećanje sveobuhvatnog i uzbudljivog noćnog izlaska me vraća u hroniku nerazumevanja aktuelne novosadske gej klabing scene. Dokazi da su se ludi i nezaboravni izlasci desili postoje – fotografija na mom instagram profilu i ulaznica, crna, mala, jednostavna, na kojoj žutim slovima piše YELLOW. Ulaznica je u kutiji sa uspomenama, valja je imati.

Na fotografiji su farmerke, rascepane posred zadnjice. Sećam se cele noći. Sećam se da su pukle od moje želje da nosim najuže moguće farmerke, da zabacujem zadnjicom, saginjem se i tancujem kao da ne postoji sutra. Celu noć sam verovao da se pukotina ne vidi. U stvarnosti su mi se verovatno i gaće videle. YELLOW je bio kultni klub (sada je to mesto za persone drugih afiniteta) na Petrovaradinskoj tvrđavi, iza vrata u jednom tunelu, u prolazu gde prolaze kola. Jasno je da je uvek bilo potrebno reći taksisti da stane odmah nakon tog tunela, pa pešaka u rikverc. Kad smo već kod taksija, zna se kako dobar izlazak počinje. Počinje sa ozbiljnim uzbuđenjem još u tom taksiju gde se dele žvake, prebira sitno za taksistu i gde se akumulira samopouzdanje za senzacionalan ulazak u klub. Još ako na radiju ide neku aktuelni ultimativni hit, to je džek pot!

Nakon ulaza u YELLOW pristizao je miris vlage i odmah je tu bio i čuvar – kačitelj jakni, par starih stolova i stolica (mislim da su bili tapacirane u crveno) za one koji valja da “reše” neke stvari ili predahnu od uzavrele atmosfere, dva toaleta koji češće nisu imali kvaku i vodu nego što jesu (ali se tu računa i da ćete ići da čuvate prijateljici vrata i da će baš tu vaša nova “srodna duša” čuvati vrata prijateljici odmah pored). Sećam se da su ta vrata često bila razvaljivana. To je ono kada puknu one neke čudne jake strasti, pa se ne zna ko kome pripada i ko je kome šta dužan.

Nakon vešernice za jakne i dugog hodnika u kojem su se nalazili stolovi, stolice i dva toaleta, na red su dolazili ulaz i par stepenika. E tu, tu se ne diše, ulaziš, goriš, još i ako je neka omiljena pesma tu da isprati ulaz – dakle, ulaziš, dižeš ruke i dominiraš. Zvezda je stigla! I svi tebe čekaju. Tu je na to svako imao pravo!

U opisu izlaska se znalo da će tu biti prisutni (to tako ide kada se zna gde svi idu) bivše i bivši, pokušaji, DJ pult, slamčice u izobilju i par nekih čudnih gostiju koji poruče šampanjac sa prskalicom. Pomalo to bude apsurdno, ali kao što rekoh, tu na sve svako imao pravo. Prepoznatljiv sam bio, a mislim da sam i danas, po urlanju kada krene neka moja omiljena pesma (a to se zna, valjda, da je to potvrda za DJ-a da radi posao kako valja), da mi nema mira, da skačem, zavodim, pravim opštescenski nastup uz Severininu štiklu ili Gas, gas, ali i plesni performans uz Aninih milion dolara. Da se nešto razumemo, jednu noć sam u sklopu provoda “svratio u urgentni centar”. Iskočilo mi je bilo koleno, na šanku, uz Anin mega hit “Konkretno”. Ah, Ana, Ana, bilo je to vruće leto u gipsu.

Program u YELLOW-u se znao: uvertira evrovizijski treš hitovi, zatim ulazimo na naše podneblje sa bugarskim hard core melosom, potom prelazimo na aktuelne hitove (dakle, pesma je izašla juče), te odlazimo u vrele 2000-te sa Sekinim hitom “Crno i zlatno” i uz sve to imamo pravo na muzičke želje u toku cele noći. To pravo je od esencijalnog značaja za uspešan provod. Siguran sam da i vi razumete kada poručite pesmu i čekate iz sekunde u sekundu početak da ona počne, pa da spotlight bude na vama! Lagano, kako noć teče, stižemo i do Janinih hitova, ali i Breninih (svi znamo makar jednog Breninog fana), a sada se već i u klubu i otežano diše, želja za čistim vazduhom postaje jaka, a i gosti lagano odlaze. Ipak je to izlazak do ranih jutarnjih časova.

Posle svako svojim putem, možda neko i u neki gepek, kao što sam ja jednom. To je bilo baš uzbudljivo, kao i onda kada sam se probudio u drugom gradu. Drugom, dakle nisam znao u kom. Sećam se samo da sam se do tamo vozio sa nekom inspektorkom koja je bila nešto jako ljubavno pogođena. Sećam se i da me je jedna devojka izgrlila i izljubila zato što sam joj dao utehu dok je pijana plakala u nekoj od noći, baš u tom klubu. Sećam se i da me je DJ voleo, da me je jedan konobar mrzeo, da je šanker mislio da se drogiram. A ja sam se samo jako dobro provodio!
Nakon zatvaranja kluba YELLOW ni jedan novi valjani klub se nije otvorio. Pod valjani mislim verodostojan njemu. Sve su to, ipak, bili samo pokušaji. Mlaki. Trenutno ne postoji ni jedan klub namenjen LGBT populaciji u Novom Sadu (gej frendli gde se ne zna ko vozi, a ko vodu nosi se ne računa). YELLOW je bio klub gde su gosti dolazili i iz okolnih gradova!

Ukoliko poželite da otvorite klub u Novom Sadu, pozovite me! Pored debelog iskustva u to šta znači dobar (gej) provod došao sam i do zaključka! Čak i kada je fajront i kada se lokal prazni, duša valja da ostane ispunjena. Uspomenama.

Piše: Aleksandar Topić

Više tekstova iz broja 50 – oktobar 2019. možete pročitati na:

5 Shares

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.