We Are Who We Are: Tu smo gde smo, s kim si – s njim si


Nimalo ne iznenađuje što je podosta pažnje ne samo i ne nužno samo poštovalaca njegovog rada, dela i autorskog „rukopisa“ izazvala pojava serije „We Are Who We Are“ Luke Guadagnina u ponudi HBO-a (mada je, faktografski gledano, ovo koprodukcija HBO-a i britanskog Sky-ja); dosta toga je što otvoreno mami i čak se i na papiru već čini privlačnim, pa i neodoljivim.

U pravu su oni koji tvrde da je u pitanju serijska varijacija na ono što je isti autor pre samo par leta ponudio brojnom festivalskom i bioskopskom gledateljstvu u znamenitom i odličnom filmu „Zovi me svojim imenom“ (Call me By Your Name), naravno, ekranizacijom i u prevodu na srpski jezik prisutnog istoimenog romana Andrea Acimana. A u pravu su i oni koji (ne samo stoga što je reč o istom prikazivaču i (ko)producentu – pominjanom HBO-u) u ovoj novoj seriji vide hitar nastavak onoga što je prevashodno na polju ideja, motiva i sveukupne atmosfere, kao i generacijskog konteksta, viđeno u mnogohvaljenoj „Euforiji“, takođe iz ponude očito neprolazno sveprisutnog HBO-a. Dobra stvar je, međutim što (gledano na uzorku od prve polovine, četiri od ukupno osam epizoda) „We Are Who We Are“ nije brzopotezna resavska replika pomenutih srodnika/ili nadahnuća. A što opet ne čudi, jer Guadagnino u najmanju ruku jeste dovoljno osoben i vešt autor (pritom, sada već pozamašnog opusa na planu filma, a sad, evo, i televizijskih serija) da bi se sebi tek tako dopustio oponašanje nedavnih uspeha i podviga iz tuđe ili vlastite filmografije. Po tom pitanju, uz niz analogija i referenci (a što je neizostavna bagaža u ovo dobra tog postmodernističkog sveopšteg zamora materijala), „We Are Who We Are“ je dovoljno autentičan rad, koji je, uz sve druge kvalitete, adute i specifičnosti, prilično podatan i lak za analizu.

ČITAJTE:  The imitation game

Taj dominantno omladinski okvir ga dovodi u očiglednu vezu sa narečenom „Euforijom“, dok je povoda za analogije sa „Zovi me svojim imenom“, gle čuda, dosta više, a i očiglednije su. Ponovo je tu priča o odrastanju kao okvirni koncept, ponovo u fokusu imamo motiv potrage za rodnim identitetom (s tim da je po toj osnovi u dramaturškom smislu ulog vidno podignut, budući da se priča ove serije zbiva u znatno bližoj prošlosti), a nanovo je tu i italijanski kontekst u kome će, slično, recimo, junacima romana Henryja Jamesa, E.M. Forstera…, pokušati da pronađu put ka sopstvenoj suštini prateći taj nepregledni lavirint mogućnosti, ali i mogućih pogrešnih skretanja. Osim toga, ima brojnih podudarnosti i u načinu na koji su koncipirani i u priču i njeno središte udenuti likovi Elija iz „Zovi me…“ i Frasera iz „We Are Who We Are“, dok drugopomenuti svoju osobenost u toj postavci nalazi u ovovremenskom buntovništvu mahom površnog i pukopojavnog tipa, pa čak i ispadima otvorene narcističke histerije, a koja je, dabome, sasvim saobrazna vremenu u kome se priča zbiva i koje Guadagnino ovde oslikava, doduše, u drugom planu, jer su mu u središtu pažnje i ovoga puta isključivo likovi – njihove osobenosti, slabosti, pritajene jake strane i sasvim prirodni damari za slobodom, otporom, ali i povremenim prepuštanjima beslovesnom i krajnje jalovom i neproduktivnom hedonizmu.

Po pitanju queer aspekta, a što su medijske najave dovoljno raznatljivo sugerisale, ima prilično materijala za osvrt i kasnije i nešto temeljniju analizu; glavni, uslovno rečeno, naravno, junak, prpošni samotni Fraser u američku vojnu bazu u Italiji stiže sa roditeljima – sa dve mame (tumače ih Alice Braga i Chloe Sevigny, značajno glumačko ime u domene onoga što barem okvirno doživljava queer filmom savremene fele), a i sam, sva je prilika, oseća važnu naklonost istom polu, iako taj deo njegove ličnosti još nije dovoljno osvešćen i artikulisan, a njegova novostečena drugarica i saborkinja u tom lutanju po italijanskim krajolicima u potrazi za to malo dopuštene im slobode, Cait, očito ima još podosta toga da pojmi i prihvati po tom uvek značajnom pitanju rodnih identiteta, naravno, uz dužno poštovanje prema aktuelnom fenomenu nepremostive fluidnosti rodnih identiteta u ovom trenutku, makar samo u iole liberalnijem delu planete. Prva polovina serija (a u trenutku išćekivanja pete epizode nastaje ovaj prikaz) je prilično varljiva ako se u fokusu ima samo taj aspekt priče, ali je već sada posve jasno da se i ovaj Guiadaginov rad (a koji stiže posle grozomornog mu rimejka Argentove znamenite „Suspirije“ i sasvim izlišnog mu kratkometražnog filma „The Staggering Girl“) sa puno prava ima smatrati prirodnim delom korpusa LGBTQ dela današnjica.

ČITAJTE:  Straightwashing: Totalno nekvir Oskar

Kako kod Guadagnina to i inače obično biva, i u ovoj seriji ima prilično slobodarskog pristupa tradicionalistički shvaćenom pojmu filmskog ili serijskog pripovedanja, te izvrsne glume na prvom mestu mladog dela glumačkog ansambla, ima potenciranja na atmosferi i pop-kulturnim ukrasima, baš kao što ima i poprilično praznog hoda, dok na česte mahove „We Are Who We Are“ ostavlja utisak filmske priče koja je iz ovih ili onih pobuda ipak preinačena u trenutno traženije serijsko ruho. Ipak, uprkos tome, teško je precizno rezonovati u smeru zašto bi neko ovu i ovakvu seriju smatrao promašajem ili nečim što ipak ne zavređuje gledalačko vreme i pažnju. Ako ništa drugo (a dosta toga vrednog pažnje tu ima), slično Sorentinovom „Mladom papi“, i ova serija (dakle, takođe na američko-italo teme) pruža rečit uvid u prilično temeljan upliv i snažan uticaj poetike savremenih arthaus filmova na takođe izraz u domenu serijskih sadržaja u ovom trenutku.

Piše: Zoran Janković

Više tekstova iz broja 56 – oktobar 2020. možete pročitati na (Klik na sliku):