Prenosimo vam tekst iz Politike od 13. oktobra 1937. godine o hirurgu dr Vukoti Božoviću koji je “operacijom jedno stvorenje neodređenog pola preobrazio u muškarca”.

To je Miloje Avramović, od dvadeset šest godine, iz sela Gornja Bresnica
Kada je čehoslovačka sportistkinja Zdenka Kounkova hirurškom operacijom pretvorena u muškarca, sva svetska štampa pisala je o tome kao senzaciji prvoga reda. Tu skoro čitali smo kako je poljska lakoatletičarka gca. Pekarova takođe postala muškarac. Pre dva dana u Beograd je stigao sa svojom braćom jedan mladić ženskih oblika, sa glavom muškobanjaste devojke, koji je u sebi nosio veliku tragediju neodređenosti pola.
Njegovi roditelji i braća nisu bogati ljudi, ali su rešili da prodaju šta se može prodati samo da pomognu svome sinu i bratu. To je Miloje Avramović, dvadesetšestogodišnji mladić, ili devojka, kako god hoćete, rodom iz sela Gornje Bresnice, blizu Prokuplja.
Pred dvadeset šest godina u selu Bresnici rodilo se jedno dete koje je uplašilo roditelje. To nije bilo ni muško ni žensko dete. Majka je očajno plakala. Zaklinjala je prisutne da ne govore nikome o njenoj „sramoti“. Dete je raslo. Niko u selu, sem roditelja i dve žene nije znao ništa o Miloju, koji je mogao da nosi ime i Milojka. Mali Miloje nosio je muško odelo, išao za stokom, družio se sa muškarcima, igrao gudže, ali nikada nije išao da se kupa u viru koji su njegovi drugovi napravili. Mali Miloje osećao je u sebi stid, ali on nije razumeo zbog čega to dolazi. Znao je da se zove Miloje, osećao je da ga svi smatraju za muškarca; silom prilika morao je da se ponaša kao muškarac. Oko sedamnaeste godine on je osetio veliku nelagodnost kada su počeli da se pojavljuju veoma vidljivi znaci ženstvenosti. Njegov muški jelek bio mu je tesan. Mali Miloje skrivao se i plakao…
Drugi momci su išli u kolo, drugi momci su ašikovali sa devojkama, drugi momci su begenisali devojke, a Miloje je stojao po strani i nije znao da li je muškarac ili žena. Njegova braća nisu znala ništa o njegovoj tragediji, majka i otac nisu govorili nikome da im se rodilo tako čudno dete. Kada su seoski momci stigli za vojsku i Miloje je pozvat na „viaptaciju“, lekari su ga pregledali; bucmasti narednik se mnogo smejao i Miloja su oglasili za stalno nesposobnog. On se vratio i bacio majci na grudi. Priroda ga je kaznila, a on nije znao da negde u velikom gradu postoji lekar, koji bi mogao otkloniti sve njegove patnje koje su se rodile iz njegove dvojake prirode.
Ipak je Miloje nešto smišljao. Ispočetka se stideo, bojao se da će svet doznati o njegovoj sramoti i da će ga celo selo ismejavati. Jednog dana on je odveo u Prokuplje jednog ovna i prodao ga, a zatim je otišao kod lekara i sa čudnom odvažnošću, sa suzama u očima, zamolio ga da mu pomogne. Lekar je pregledao Miloja, nije krio svoje iznenađenje da je slučaj veoma težak i da mu on ne može pomoći. Preporučio je Miloju da potraži nekog poznatog hirurga koji će ga osloboditi ili muškosti ili ženskosti koje su se zajedno našle u njegovom slabačkom telu.
Godine su prolazile, Miloje je radio seoske poslove i njegova velika zadruga bila je sasvim zadovoljna sa njim. Ali Miloje nije prestajao da se nada da će jednoga dana biti kraj njegovim mukama. Bio je u pitanju samo novac. Pre dve godine ipak se nekako doznalo u selu za Miloja, koji je možda Milojka, i drugovi su ga počeli ismejavati. Seoske devojke nisu skrivale svoje iznenađenje i glasnim kikotom pratile bi ga kada je prolazio pored njih. Braća su se rešila da učine sve da sirotog mladića oslobode muka. Prodali su nešto stoke i po savetima prokupačkog lekara došli u Beograd da se nad Milojem izvrši operacija.
A ako ne bude muškarac?..
U jednoj kafani gde su otseli, našli smo Miloja sa glavom među rukama, kako cepti od straha i od zebnje šta će se sa njim zbiti.
-Pa šta bi hteo da budeš? pitali smo.
-Samo muškarac!
-Zašto baš muškarac?
-Zato što se osećam muškarcem
-A ako ne postaneš muškarac?
-Onda ću se ubiti!..
Tu noć, pre dva dana, Miloje je proveo u najtežim duševnim mukama. Nije spavao nikako. Ni njegova braća nisu bila mirna. Prekjuče, ranom zorom, oni su se spremili i odveli Miloja u sanatorijum dr. Živkovića. Trebalo je da se operacija izvrši rano ujutro. Instrumenti su bili iskuvani. Dr. Vukota Božović, koji je trebalo da izvrši operaciju, čekao je. Uspeli smo da se prokrijumčarimo do postelje mladog stvorenja koje nije ni žena ni čovek, i da ga upitamo šta misli i da li se nada da će se sve dobro svršiti. Na beloj postelji, u jednoj prostranoj sobi sanatorijuma, Miloje je ležao i drhtavim ženskim glasom pričao:
– Eto, čekam… Doktor još ne dolazi, a ja sam tako nestrpljiv.
– Da li će danas da bude operacija?
– Ne znam, gospodine. Kako oni narede.
Doktor Vukota Božović je bio profesionalno zakopčan i bilo je veoma teško ma šta doznati od njega. Pratili smo ga u stopu i po svaku cenu hteli da saznamo nešto o ovom neobičnom slučaju koji je komplikovaniji nego što bi se u prvo vreme moglo pomisliti. U suturenu sanatorijuma, u bifeu, uspeli smo da nagovorimo dr. Božovića da nam nešto kaže o samom slučaju.
– Vidite, gospodo, ovo je zaista medicinski fenomen. Ja sam nameravao – kaže dr. Božović – da još jutros izvršim operaciju, ali sam pregledom utvrdio da je to nemoguće, pošto ovaj mladić, ili devojka, kako god hoćete, ima u svojoj utrobi oplodni organ, koji ću ja morati, eventualno, da otklonim, ili ako to ne bude moguće, da otklonim muška obeležja koja mu više neće smetati da bude žena. Ja još ne znam da li kod njega postoje duple žlezde, mislim žlezde muškarca i žene, pa vam ne mogu ni reći kaav će biti ishod operacije.
– Ali on želi, gospodine doktore, da bude samo muškarac?
– U ovom slučaju nije važna njegova želja, već pravo stanje, koje ću ja naći onda kad mu budem pregledao unutrašnje organe.
Od dr. Božovića nije se moglo više ništa saznati. Ipak smo ga umolili da nam kaže da li će operacija biti toga dana. Dr. Božović nas je uverio da operaciju neće izvršiti, jer mora da bolesnika pripremi za operaciju koja će biti mnogo ozbiljnija i komplikovanije nego što je on u prvo vreme mislio.
– Pa kad ćete ga operisati, gospodine doktore?
– Sutra u osamnaest časova, rekao je dr. Božović sasvim ubedljivo i mi nismo imali razloga da mu ne verujemo.
Operacija se odlaže ponovo
Mi smo bili tačno obavešteni da će se operacija izvršiti prekjuče u 18 časova. Došli smo u sanatorijum i prvo potražili Miloja. On je ležao i gledao reklame na poslednjim stranama novina.
– Kako je?
– Dobro.
– Kad će operacija?
– Ne znam. Kako oni kažu.
– Plašiš li se?
– Nimalo. Ja sam rešio: ili – ili…
– Da li su tvoja braća još ovde?
– Ne. Ponestalo, gospodine, para. Morali su da se vrate kući. Sve je ovde skupo. Mnogo skupo!..
– Jesu li to videli?
– Jok. Doktor zabranio.
Vreme je prolazilo. Čekalo se na dr. Božovića koji je otputovao u Požarevac da prisustvuje suđenju, kao svedok.
Oko 18.20 časova došao je dr. Božović. Presreli smo ga u hodniku. Na njegovom licu jasno se primećivao veliki umor. Pokušali smo da saznamo kad će operacija, ali dr. Božović je bio isuviše zakopčan. Nije hteo ništa da kaže. U jednom trenutku zamislio se i rekao kratko:
– Gospodo, ovaj slučaj komplikovan je veoma. Veoma je interesantan. Juče je mladoga seljaka – seljanku pregledalo deset lekara. Nesumnjivo je da ima uterus i duple žlezde.
Od jedne dobronamerne sestre doznali smo da operacija sasvim sigurno neće biti izvršena prekjuče uveče, već juče oko 11 časova.
Razgovor sa Milojem
Juče nešto pre 11 časova ušli smo u sobu broj 5. gde leži Miloje.
Plava kosa, kratka, ističe se na snežno belom jastuku. Mi prilazimo krevetu:
– Kako je?
– Vodili me jutros u jednu veliku sobu. Slikovali me. I nekakvu struju pustili…
– Bio je na rentgenološkom pregledu, objašnjava jedan bolesnik iz sobe u kojoj Miloje leži.
U bolesničku sobu ulazi jedna bolničarka i blagim glasom obraća se Miloju:
– No, kako je? Gladan?
– Gladan… daju mi da pijem samo čaj. Da je, barem, malkice ’leba da se glocne.
Tu se Miloje smeje.Kao da je zaboravio da će se za nekoliko časova odlučiti njegova sudbina. U tim trenucima nadvladala je glad želju za muškošću. Sestra bolničarka vratila se. Bilo je tačno 11 časova.
– Operacija neće biti danas, rekla je.
Mi smo se zagledali. Bili smo razočarani malo manje od Miloja. Ipak smo ostali da još razgovaramo sa njim. Posle desetak minuta sestra se opet vratila. Počela je nešto da šapuće Miloju na uvo. Čuli smo da Miloje treba da se spremi za operaciju, koja će se, ipak, izvršiti odmah. Trebalo je da se izgubimo za izvesno vreme. Tako smo i učinili.
Naša sreća: u hodniku smo našli jednog studenta medicine koji je dobio dozvolu da prisustvuje operaciji. Napravili smo sporazum i dogovorili se da i mi budemo, za vreme operacije, studenti medicine. Na brzu ruku naučili smo tri – četiri latisnka izraza. Zlu ne trebalo.
Miloja su proneli na kolicima. Sve je bilo spremno. Operatori su prali ruke i vezivali bele zaštitnike na usta.
Sa prvog sprata radio je donosio muziku crnačkog džeza. Važno smo zakucali na sporedna vrata. Otvorila je jedna sestra koja „nije imala čast da nas poznaje“.
– Student!.. Brzo mantile!..
Obukli su nam bele mantile sa trista malih zakopčaljki. Brkovi, ne baš moderni, našeg fotoreportera gotovo su nam pokvarili račun. Sreća što postoje studenti koji „studiraju“ po desetak godina.
U operacionu salu donesena je žena
Dr. Božović i njegovi asistenti rade užurbano. Operaciona sala je puna hirurga koji su zainteresovani ovim senzacionalnim slučajem. U početku mi se držimo „diskretno“ uglova. Gledamo kako škljocaju makaze i kako pomoćnice dodaju instrumente. Kroz veliki stakleni front, koji zauzima celu zapadnu stranu operacione sale, vide se krovovi Beograda i jedan veliki bombarder – avion koji kruži nisko…
Tu, pred nama, jednu ženu pretvaraju u muškarca. Kao da je to skulptura od gline.
Naš fotoreporter se oslobodio i nekako ispetljao ispod svog belog mantila foto – kameru. Prvo izdaleka, pa posle izbliza, kamera je škljocala. Jedna sestra drži glavu Milojevu. On ćuti. Sve su glave nagnute. Prilazi nam jedan operator:
– Kolega, ovo je čudo nad čudima! Ovo je 90% žena!
– Čudo! Čujemo kako kaže i dr. Božović.
– Da li je, onda, važno što bolesnik želi da bude baš muškarac?
– Da, važno je.
Ruke u gumenim rukavicama dodaju makaze, pincete, pamuk i gazu. Radi se užurbano, ćutke. Skazaljka na satu klizi. Pedeset pet minuta. Uterus je izvađen. Na njemu je bio s jedne strane oplodnik, a s druge semenik.
Miloje sada sa punim pravom može da nosi to ime. On je sada muškarac.
– Mladoženja? Pitamo.
– Bećar! Kaže dr. Božović.
Sestra što pridržava glavu bolesnika udara ga blago po obrazima i pita:
– Kako je?
Blede usne se jedva miču. Ništa se ne čuje. Kolica su odnela u sobu broj 5 muškarca!
I ja ću ići u kolo
Juče po podne posetili smo Miloja. On je miran. Bled je. Izgleda da ima bolove posle operacije. Ipak se smeška, kao na stare znance.
– Čestitamo!
On polako klima glavom i razvlači reči na slogove:
– I ja ću sada u kolo. – Sada sam muško!..
M. Jojić, Politika, 13.10.1937.


ČITAJTE:  Da li su gej grupe napustile Bradleya Manninga?