Sredinom aprila ove godine beogradski tabloidi preneli su izjave folk pevača Ace Lukasa, koji je između ostalog otkrio čega se najviše boji kada je reč o odrastanju njegove dece. Kako kaže, on samo želi da budu srećni, čime god da odluče da se bave, a on kao otac ima strahove kada je reč o njihovoj budućnosti: „Znate svi vi šta je najgore. To da ne budu homoseksualci“.

Internet komentatori, interesantno, većinski su se složili da je čudno da pored mogućnosti da deca budu narkomani, ubice, lopovi, Lukas bira da kao najgoru mogućnost istakne homoseksualnost i delimično ulaze u odbranu homoseksualnosti kao nečega što se ne može birati. Bez obzira koliko svi ti komentari na prvi pogled izgledaju afirmativno, oni indirektno karakterišu homoseksualnost kao hendikep deteta, kao nešto nepoželjno, ali je stavljaju na nižu poziciju nego što zauzimaju narkomani, ubice, lopovi, naglašavajući da će „svoje dete voleti bez obzira na sve“. Lukasova izjava jeste diskriminatorna i homofobična, komentari politički nekorektni, ali oni odlično pokazuju našu realnost i percepciju homoseksualnosti, naročito iz ugla roditelja i budućih roditelja.

Imali smo prilike da čitamo u medijima o primerima da su roditelji ubijali svoju gej decu ili decu za koju su pomislili da će možda biti gej, o slučajevima da svoju LGBT decu izbacuju iz kuće ili, ako ne žive pod zajedničkim krovom da prekidaju odnose s njima. Naravno, postoje i oni roditelji koji su odmah ili vremenom prihvatili svoju LGBT decu, ali ostaje pitanje da li im je drago zbog toga? Odgovor na to pitanje ne želimo da čujemo, jer znamo da nam se ne bi dopao, jer duboko u sebi znamo da nas roditelji gledaju kao „robu s greškom“ i da bi, kad bi to moglo, najradije promenili našu seksualnost u heteroseksualnu. Zašto je to uopšte tako?

Izjavu roditelja da ne žele da im deca budu homoseksualci možemo da okarakterišemo kao homofobičnu, ali kada skinemo naše politički korektne naočare, ta izjava je duboko ljudska i možemo da je sagledamo iz dva ugla.

Prvi, roditelji imaju potrebu da se ponose svojim detetom i da ga kao svoj „proizvod“ reklamiraju komšiluku, prijateljima, rođacima kao najbolji, najlepši, najpametniji… i onda se ispostavi da ima grešku, da je „peder“, „lezbača“, „trandža“, „ženski petko“, „muškarača“, „bolesnik“, „nastrana“, „da se hefta u bulju“, „žutaru“, „obleće po javnim klozetima“ „oblači suknje i šminka“… Opštedruštvena homofobija i transfobija ne dozvoljava roditeljima da se osećaju ponosno na svoju LGBT decu, već ih tera da ih se stide i da osećaju krivicu, što na kraju dovodi do besa, frustracije, čak i mržnje prema svom detetu. Potrebno je jako puno truda i energije da roditelji prihvate svoje LGBT dete i da se osećaju ponosno, da mogu da stanu u njegovu zaštitu i budu na njegovoj strani. U tom procesu su usamljeni i od našeg društva neće dobiti nikakvu pomoć ni podršku.

Drugi, roditelji vole svoju decu i žele im sve najbolje i puno sreće u životu (makar tako treba da bude). Kada je u pitanju LGBT dete koje živi u Srbiji znamo da će ono biti suočeno sa nasiljem, diskriminacijom, vređanjem, omalovažavanje, životom u strahu, odbacivanjem, da neće imati bračna i porodična prava kao svi ostali građani i da neće imati dece ako se odluči da bude u istopolnoj zajednici. Koji roditelj želi takav život za svoje dete? Nijedan, i zato ne treba da iznenađuje da roditelji ne žele da im deca budu homoseksualci, jer biti LGBT osoba u Srbiji i dalje podrazumeva život sa puno maltretiranja, dok to nije slučaj u mnogim državama sveta gde LGBT osobe mogu da zasnuju svoje porodice, imaju decu i žive slobodno i bez straha. LGBT osobe u Srbiji ne mogu da ispune svoj maksimalni potencijal, jer ih društvo hendikepira, jer im zakonski ne dozvoljava da budu ravnopravni kao svi drugi. Dok se to ne promeni proćiće jako puno vremena, a LGBT osobe su osuđene da žive kao građani drugog reda, dok njihovi roditelji posmatraju patnju svoje dece. Da promene seksualnost svoje dece ne mogu, za promenu u srpskom društvu treba puno vremena, pa šta onda ostaje kao opcija?

U martu 1973. godine u Njujorku osnovana je grupa PFLAG – Roditelji, porodica i prijatelji gejeva i lezbejki koja je vremenom postala najveća grupa u Americi koja nudi siguran prostor za međusobnu podršku roditeljima, braći, sestrama, rođacima i prijateljima LGBT osoba da se međusobno osnažuju, jer su i oni indirektno na udaru homofobije i transfobije, ali i da pronalaze načine kako da podrže svoje LGBT osobe. Ove godine osnovana je PFLAG grupa u Srbiji sa istim ciljem. LGBT osobe u Srbiji su često posmatrane kao usamljene jedinke, „tikve bez korena“, koje nemaju porodicu ili nemaju podršku svoje porodice. PFLAG će pokazati da to nije tako i da homofobija i transfobija ne bole samo LGBT osobe već i njihove majke, očeve, braću, sestre, prijatelje… da to nije napad samo na usamljenu jedinku, već na čitavu njihovu porodicu. Iako tek u svom nastajanju, PFLAG grupa u Srbiji će vremenom pre svega doprineti uspostavljanju boljih odnosa između LGBT osoba i njihovih roditelja i rođaka, osnaživati i pomagati roditeljima u procesu prihvatanja svoje LGBT dece, kreiranju šireg fronta osoba kojih se direktno ili indirektno tiču LGBT prava i time uticati na smanjenje homofobije i transfobije u društvu i na bržu promenu u Srbiji kada su LGBT prava u pitanju.

Piše: Predrag Azdejković

Related Posts