Udruženi sindikati Srbije “Sloga” pozvali su sve poslodavce u Srbiji na veći stepen tolerancije, a radnike na solidarnost i razumevanje problema LGBT populacije. Kako se navodi u saopštenju tog sindikata povodom 17. maja, Međunarodnog dana borbe protiv homofobije, LGBT osobe, pre svega ljudi, izloženi su netoleranciji i homofobiji na poslu, bez prava da se na adekvatan način zaštite kroz instituciju sindikata. To je ocenjeno na zajedničkom sastanku koji je u petak 13. maja održan sa predstavnicima LGBT Srbija i LGBT radničkog pokreta Srbije. Postoji veliki broj netolerantnih poslodavaca, koji se otvoreno ponašaju homofobično i podstiču mržnju bez ikakvog straha od sankcija, čime se najdirektnije ugrožava njihova ekonomska egzistencija, a te radnike u Srbiji nema ko sindikalno da štiti, ističe se u saopštenju. “Sloga” je poručila da će pružiti svaku vrstu sindikalne podrške LGBT ljudima kako bi se zaštitila njihova radna prava. Na sastanku je konstatovano da je u sindikatima potrebno formirati sekcije koje će štititi njihova radna prava i sindikalno ih zastupati pred poslodavcem, a LGBT zajednica je spremna da se uključi u sindikalni rad. LGBT Srbija i LGBT radnički pokret Srbije, kako se navodi, ispoljili su spremnost da se u znak solidarnosti priključe protestima i akcijama koje “Sloga” bude pokretala, a prva saradnja je dogovorena oko zajedničke podrške radnicima južnokorejske “Jure” u Srbiji, kojima se ne dozvoljava sindikalno organizovanje. Tim povodom razgovarali smo sa Marijom Kiš iz LGBT Srbija i jednom od organizatorki protesta za Prvi maj, kojoj možemo zahvaliti što se na tom protestu vijorila i naša gej zastava.

Kako je došlo do saradnja LGBT Srbije i Udruženih Sindikata Srbije Sloga?

Pošto je očigledno da su radnici u Srbiji postali, na žalost, manjina čija se prava ne poštuju, sasvim je logično što se LGBT ljudi prepoznaju u okviru radničkog pokreta, jer smo i mi deo tog pokreta, i mi smo ti obespravljeni radnici, ta manjinska grupa koja se bori za svoja prava i za to da živi u jednoj zemlji izgrađenoj na principima, ravnopravnosti, poštovanja ljudskih i radničkih prava. USSS su jedan od retkih sindikata koji se iskreno zalaže za radnike i jedini sindikat koji otvoreno daje veliku podršku LGBT zajednici. Već neko vreme sarađujemo, i trenutno radimo na formiranju posebnog dela u okviru sindikata koji će biti posvećen isključivo pitanjima LGBT radnika, njihovim pravima i položaju u radu. Zajednički cilj nam je da skrenemo pažnju poslodavaca na prisutnost LGBT ljudi na radnim mestima, na njihovu vidljivost i integraciju u sistem rada, kako bi se izbegla homofobija, diskriminacija i mobing u buduće i kako bi se ljudima dalo prostora da slobodno, otvoreno i bez straha, žive svoj LGBT identitet svuda, pa i na radnom mestu. U narednom periodu uz podršku USSS-a, organizovaćemo niz otvorenih diskusija, tribina, panela i drugih vidova edukacije za poslodavce i sindikate, gde ćemo govoriti o važnosti i značaju LGBT integracije u sistem rada i radničkog pokreta. Takođe, radićemo na lobiranju onih pitanja, u okviru državnih institucija, koja su od opšteg značaja za LGBT pokret.

Zašto je Prvi maj važan i za LGBT zajednicu ?

Mene kroz život vodi osećaj za pravednost i sve što radim, radim iskreno, borbeno i sa puno ljubavi i vere u uspeh. Kada sam prošle godine organizovala protest, za Prvi maj, želja mi je bila da pokrenem ljude iz LGBT zajednice, da im dam mrvicu hrabrosti, da ih inspirišem da se bore za sebe, jer niko sem njih samih to ne može bolje da uradi. Moraju da preuzmu inicijativu kako ne bi zavisili od ostalih LGBT organizacija i programskih aktivnosti koje im one nude, jer je za LGBT pokret, a njega čine ljudi, važno da bude živ i dinamičan, da se razvija i raste i da sarađuje sa drugim društvenim pokretima sa kojima se prepoznaje. Iskreno, smeta mi što postoji taj neki razdor među organizacijama i aktivistima koji se bave LGBT pitanjima jer uvek postoji neko ko neće sa nekim da sarađuje iz nekih potpuno ličnih razloga. Takvi stavovi koče ceo pokret i zato su te inicijative mimo organizacija važne jer tu nema sujete i namere su čiste i iskrene. Ako želimo da pobedimo u borbi, protiv države i sistema, koju vodimo već preko 20 godina od kada postoji LGBT pokret, moramo da budemo složni, to je osnovno.
Prvi maj je za mene uvek, nekako bio simbol jednog bunta poštenih i radnih ljudi, koji nisu pristali na to da ih drugi ponižavaju, i da im oduzimaju dostojanstvo. Kao lezbejka koja živi u Srbiji, osećam se tako. Uporno mi se pokušavaju oduzeti identitet i dostojanstvo, pravo na jedan normalan život, na život bez straha da će me neko ubiti ili prebiti na ulici zato što sam lezbejka. Želim život bez straha da ću biti otpuštena sa posla zbog toga što mi je šef homofobičan ili da me poslodavac neće zaposliti iz istog razloga. Takav život želim i za sve druge ljude, bilo da su oni LGBT ili pripadaju nekoj drugoj ugroženoj grupi. Mislim da su ljudi počeli da shvataju koliko je važan taj koncept solidarnosti, podrške. To možemo da vidimo iz primera kao što je prvomajski protest i izlazak LGBT ljudi na ulice zajedno sa radnicima ili na protestu „Ne davimo Beograd“ gde sam videla puno ljudi iz naše zajednice koji su došli da pruže podršku protestu, i istakli su našu zastavu. Na njih sam posebno ponosna.

Koliko je važno da se LGBT zajednica pridružuje političkim i radničkim protestima?

Širom sveta, ljudi se masovno udružuju u građanske pokrete sa jasnom namerom da ne žele kapitalizam, da ne žele partokratiju. Dolazi momenata kada će ona klasa obespravljenih ljudi na čelu sa radnicima, da preuzme da vodi ovaj svet u pravcu jednog boljeg društva. To društvo neće biti zainteresovano da vodi nove ratove, neće dozvoliti da bude politički indoktrinirano i manipulisano, u njemu neće postojati nacija, vera ni klasna podeljenost i biće sekularno. I sasvim je logično da se LGBT zajednica u tome prepoznaje i pridružuje toj borbi. Nadam se da naša deca neće voditi iste bitke koje mi sada vodimo i koje su vodili naši roditelji… kapitalizam, šovinizam, povampireni fašizam, već dugo se vrtimo u tom istom krugu. Znam da će nekima ovo zazvučati kao utopija, i odmahivaće glavom i reći će da jedno takvo društvo nije moguće, ali ja čvrsto verujem u to da je moguće. Potrebno je da zabodemo glogov kolac u srž svih ljudskih pohlepa i podeljenosti, jer oni koji su izgubili veru u proleterijat, što se desilo sa raspadom SFRJ oni su ti koji su izgubili i veru u budućnost i promene. Trenutno snagu levice u Srbiji vidim u manjim levičarskim partijama jer su iskrene u onome što rade. Brinu me lažni levičari ,koje globalne korporativne elite forsiraju. To su oni preletači iz demokrata u levičare. Kapitalizam ima hiljadu ružnih lica. Uprkos tome, neki novi proleterijat, koji je naučio na svojim greškama iz prošlosti, se upravo budi… snažan i prkosan.

Razgovarao: Predrag Azdejković

11 Shares