Kada se Fridrih Barbarosa u 12. veku vratio iz Krstaških ratova svom vojskovođi Otu Vitelsbahu je, kao nagradu za odanost i hrabrost, dao oblast kojom će njegovi potomci vladati narednih osam stotina godina. Ovo je priča o poslednjem od njih, o Ludvigu II Bavarskom, „ludom kralju“, ljubitelju opere, pozorišta, arhitekture i muškaraca.

Priča o putovanju „Romantičnom rutom“ kojom, u godini u kojoj se obeležava 130 godina od smrti „ludog kralja“, obilazimo dvorce najjužnije nemačke pokrajine Bavarske neraskidivo je povezana sa pričom o Ludvigu II Bavarskom.

Priča, kao i naše turističko putovanje, započinje u dvorcu Nimfenburgu, Dvorcu Nimfi, u kome je 1845. godine rođen Ludvig II. Dvorac je podignut u šumi i bio je zamišljen kao letnjikovac, a danas je deo Minhena. U njemu je živeo deda junaka naše priče Ludvig I, poznat kao veliki ženskaroš, koji je čak i jednu odaju dvorca, Odaju lepotica, posvetio portretima svojih metresa. Iako je bio ljubitelj žena koji je i abdicirao zbog jedne suknje njegova ekscentričnost neodoljivo je privlačila malog Ludviga. Sa dedom je izgradio mnogo bolji emotivni odnos nego sa ocem Maksimilijanom. Ludviga su roditelji podvrgavali strogom režimu učenja i vežbi pripremajući ga za tron. Ovaj stres je u velikoj meri uticao na kasnije Ludvigovo ponašanje. Otac je retko pričao sa sinom, a sin je majku nazivao „supruga mog prethodnika“.

Uprkos hladnim i emotivno nezainteresovanim roditeljima Ludvigovo detinjstvo je ipak imalo lepe momente. I zato naše putovanje nastavljamo ka dvorcu Hoenšvangau koji je Maksimilijan izgradio na temeljima starog zamka. U njemu je njegov sin proveo najlepše trenutke svoje mladosti. Mladi Ludvig je mnogo vremena provodio na jezeru Štambek gde se zbližava sa svojim ađutantom, mladim princom Polom fon Turnom. Njih dvojica postaju nerazdvojni. Zajedno jašu konje, čitaju poeziju, izvode scene iz romantičnih opera Riharda Vagnera. Ludvig je teško podnosio priče o Polovim vezama sa dvorskim damama, a nakon prinčeve veridbe prekidaju svaki kontakt.

Razočaran i tužan, Ludvig se ponovo povlači u sebe, u svet bajki, mitova i legendi. Iz tog sanjarenja budi ga prerana smrt njegovog oca. Ludvig je imao samo osamnaest godina kada je bio proglašen za kralja Bavarske. Javnost je mladog kralja prvi put videla na Maksimilijanovoj sahrani. Svi su bili očarani kraljevom mladošću i lepotom. Ludvig je bio visok čak 198 cm što je i za ono doba bilo neuobičajeno mnogo.

Čim je došao na vlast Ludvig II počinje da se zalaže za unapređenje kulture. Jedan od prvih kraljevskih akata bio je da dovede Riharda Vagnera na dvor. Vagnerove opere dopadale su se kraljevoj mašti ispunjenoj fantazijom i emocionalnom prazninom. Nakon susreta sa kraljem Vagner je napisao „Avaj, on je tako zgodan i mudar, duševan i ljubak, da se plašim da će se njegov život otopiti u ovom vulgarnom svetu kao kratak san bogova.”

Pod pritiskom Dvora mladi kralj mora da otkaže gostoprimstvo problematičnom Vagneru, ali on i dalje nastavlja da pomaže buntovnog kompozitora.

Tokom prvih godina vladavine mladi kralj se suočavao sa dve najveće pretnje – brakom i Pruskom.

Sledeći pravila dvorske etikecije Ludvig II se verio svojom rođakom vojvotkinjom Sofijom. Nakon što je tri puta odlagao venčanje kralj je na koncu okončao agoniju tako što je raskinuo veridbu. Posle kraha veridbe počinju priče o kraljevoj homoseksualnosti. Tokom svoje vladavine Ludvig II je imao niz bliskih odnosa sa muškarcima među kojima su bili čuvar kraljevih konja Ričard Hornig, mađarski pozorišni glumac Jozef Kainz, dvorjanin Alfons Veber. U dnevničkim zapisima koje je vodio u to doba opisuje pokušaje da obuzda svoju seksualnu želju i ostane veran katoličkoj veri. Originalni dnevnici su nestali tokom Drugog svetskog rata, a danas su sačuvani samo prepisi. Ti prepisi, kao i privatna pisma i drugi sačuvani privatni dokumenti otkrivaju nam istinu o Ludvigovoj homoseksualnoj prirodi i njegovoj stalnoj borbi protiv nje.

Nakon stvaranje velike Nemačke Ludvig II se povlači iz aktivnog bavljenja politikom i posvećuje se svojoj staroj ljubavi – izgradnji zamkova.

Ovo nas vodi do sledećeg dvorca na našem putovanju, a to je čuveni Nojšvanštajn (Novi Labudov dvorac ili Novi labud na steni). Napravljen je na temeljima starog Labudovog dvorca. Tokom odrastanja u Hoenšvangau budući kralj je, slušajući mitove i legende, posmatrao ruševine i maštao da podigne lepši i romantičniji dvorac. Nacrte za ovaj dvorac delimično je uradio sam Ludvig, a delimično i pozorišni dekorater. Nije ni čudo što je ovaj dvorac bio inspiracija za Diznijeve animatore koji su njime bili inspirisani dok su crtali dvorac Uspavane lepotice. Iako nije završen on izaziva divljenje kod posetilaca koji ga nazivaju Diznijevim dvorcem.

Nakon što je posetio Versaj Ludvig II je odlučio da u rokoko stilu preuredi stari dvorac njegovog oca Linderhof i da od njega napravi mali Versaj. Ovo je jedini dvorac koji je Ludvig II završio, a na nas je ostavio najbolji utisak.

A onda je Ludvig II odlučio da napravi i veliki Versaj. Na Muškom ostrvu usred jezera započeo je gradnju Gospodskog dvorca Herenkinzea u kome je boravio svega devet dana. Iako ovaj dvorac nikada nije završen interesantno je i da turisti iz Francuske ovde dolaze kako bi videli repliku Ambasadorskog stepeništa, pošto je francuski original uništen 1752.

Običan narod u Bavarskoj veoma je poštovao i cenio Ludviga II. Kralj je voleo da putuje kroz zemlju i razgovara sa zemljoradnicima i radnicima. Ljude koji bi ga ugostili bogato je nagrađivao. Takođe, tokom izgradnje svojih dvoraca upošljavao je veliki broj lokalnog stanovništva, plaćao im nadnice i time poboljšavao kvalitet lokalnog života. Među narodom je i danas poznat kao „naš dragi kralj“.

Sa druge strane ministri i plemstvo želelo je da ga istorija zapamti pod nadimkom „Ludi Kralj“. Tražeći ustavne razloge da zbace Ludviga ministri su odlučili da ga proglase ludim i nesposobnim za vladavinu. Četiri psihijatra, koja nikada nisu ni videla, ni ispitivala kralja potpisali su izveštaj u kojem ga proglašavaju bolesno paranoičnim i trajno nesposobnim za vladavinu. Svoju „dijagnozu“ potkrepili su tračevima koje je prikupio jedan od kraljevih protivnika. Među „bizarnim“ ponašanjem navedena je kraljeva složena (i skupa) mašta, stidljivost, šetnje po mesečini prilikom koje su se šetači skidali goli i igrali, kraljevi razgovori sa izmišljenim osobama, nepristojno i nezrelo ponašanje za stolom…

Posle niza peripetija kralj je uhapšen u dvorcu Nojšvanštajn i stavljen u kućni pritvor u dvorac Berg. Dan kasnije Ludvig II je krenuo u šetnju sa svojim lekarom Berhardom fon Gudenom duž obale jezera Strinberg. Iz te šetnje ni jedan od njih se nije vratio živ. Zvanična verzija kaže kako se kralj, iako odličan plivač, udavio u vodi do kolena. Zvanična autopsija nije pokazala sadržaj vode u njegovim plućima.

Svega nekoliko dana posle „samoubistva“ „Ludog Kralja“ pojavili su se prvi ljudi voljni da plate kako bi obišli neke od njegovih dvoraca. Dvorovi koji su finansijski uništili kralja danas Bavarskoj i Nemačkoj donose ogroman profit jer ih poseti nekoliko miliona turista godišnje. Samo „Diznijev dvorac“ poseti šest hiljada turista dnevno.

Piše: M. Aranđelović

Related Posts

Leave a Reply

Your email address will not be published.