Apelacioni sud u Novom Sadu doneo je u januaru pravosnažnu presudu kojom je naložio da Predrag Prgić iz Bečeja LGBT aktivisti Danielu Pinteru isplati 138.000 dinara zbog naknade nematerijalne štete nastale usled fizičkog napada na njega zbog seksualne orijentacije i učešća u organizaciji Parade ponosa 2010. godine.

U obrazloženju prvostepene presude, između ostalog, stoji da je Pinter tada bio član Gej-strejt alijanse, koja je zakazala promotivnu tribinu o Paradi ponosa u Bečeju za 1. oktobar 2010. godine, a Prgić je član navijačke grupe “Bekrije Bečej”, čiji su se članovi protivili održavanju tribine o promociji Parade ponosa. Pinter je sa prijateljima došao u diskoteku “Stejdž” , gde je počeo da igra u blizini mesta gde je sedeo Prgić sa prijateljima. Prgić je Pintera udario pesnicom u predelu glave, nanoseći mu otvorenu ranu iznad desnog oka.

U obrazloženju presude stoji i da je povređivanje Pintera direktna posledica radnje koju je preduzeo Prgić i samo i isključivo njena posledica, te da se ne može prihvatiti Prgićevo opravdanje da je nasilje sproveo jer je Pinter u njemu izazvao bes i zgroženost.

Ali, to nije povod ovog intervjua, već je povod veseliji i u pitanju je osnivanje Društva LGBT Novi Sad, nove organizacije u Vojvodini čiji je Daniel Pinter član.

Rodila se nova LGBT organizacija u Novom Sadu. S kojim ciljem?

Baš si pravu reč izabrao, rodila se kao dete ljubavi. Ova naša beba se rodila za mesec dana. Toliko je prošlo od mog predloga istomišljenicima u Novom Sadu da naše ideje, vizije i planove artikulišemo kroz organizaciju, do njenog upisa u zvanični registar. Ipak, porođaj nije bio lak. Bilo je kolebljivaca, skeptika, defetista. Čak je i naš predsednik u jednom momentu zauzeo stav da „nije vreme za osnivanje organizacije“. Na to sam mu predložio da odvoji za sebe vremena koliko mu treba i da, apstrahujući tuđa mišljenja bilo ZA, bilo PROTIV, sam dođe do zaključka da li je vreme, ili nije vreme za osnivanje organizacije. Onda sam privremeno prekinuo svaki kontakt sa njim, oslobađajući ga i svoga uticaja. I on mi se ubrzo javio sa svojim mišljenjem da je ipak vreme. Osnovali smo organizaciju Društvo LGBT Novi Sad.
Pitaš za ciljeve. Oni nisu drugačiji od poznatih ciljeva srodnih organizacija, razlika je možda u metodima za ostvarivanje tih ciljeva. Ukratko, rešeni smo da idemo na uspeh, a ne na neuspeh, naročito ne opetovani neuspeh, kao strateški cilj. Došli smo do zaključka da je taj, opetovani neuspeh, spontano, ili planirano postao deo zgodne strategije dela domaćih LGBT organizacija, kojom se sasvim lepo ostvaruju lični, uski interesi, na uštrb interesa cele zajednice u čije ime se pre svega istupa. Ako to i nije od početka bila namera i ideja, opet postoji odgovornost za takav manir, jer se od njega ne odustaje, čak ni posle tri godine zaredom zabranjivane Parade ponosa. Štetno je, a i opasno stvarati atmosferu u kojoj zabrana okupljanja postaje uobičajena, već i tradicionalna stvar, jer nam primeri drugih zemalja pokazuju kako to može da se završi. Sve počinje bezazleno, po kojom zabranom Parade, referendumom, sporadičnim prebijanjima LGBT aktivista. Kad počnu zakoni da se donose, stvar postaje ozbiljnija. Ne očekujem da će se u Srbiji donositi antigej zakoni, naravno, ali bi se trebalo pozabaviti pitanjem koliko bi ljudi u Srbiji danas podržalo donošenje takvih zakona, samo kada bi politička klima bila drugačija i kada bi to bilo moguće. Strahujem da bi podaci bili poražavajući. Deo te slike je i mučna, frustrirajuća teza, koju često, otvoreno plasiraju naši najviši zvaničnici da se LGBT pitanjem, eto, moraju baviti zbog zahteva EU. Inače se, valjda, njime ne bi bavili, ili bi se bavili na način koji bolje i da ne zamišljamo. S tim u vezi, cilj nam je da dalje radimo na senzibilisanju javnog mnjenja i te famozne većine, ali bez obavezne konfrontacije, jer mi smo deo društva, nismo protiv njega. Nismo ni protiv porodice, ali smo protiv zloupotrebe porodice u cilju diskreditovanja onih koji je nemaju, možda baš zato što im to isto društvo ne dozvoljava da je imaju.

Kakva je uopšte LGBT scena, što aktivistička, što zabavna u Novom Sadu?

Aktivistička scena, kako sam je ja video, trenutno je u Novom Sadu katakombirana i urovljena. Imali smo nekoliko susreta sa predstavnicima i predstavnicama te scene i od njih su se mogle čuti ideje, koje sa praktičnog stanovišta smatram naučno-fantastičnim. Moj odgovor na neke od tih ideja je bio – „Hoćeš da vodiš rat ? Dobro, a gde ti je vojska ?“

Sve ideje i teorije, koje već na prvi pogled nisu ostvarive, sklon sam da eliminišem iz konstruktivnih rasprava i predložim da se ostave za slobodno vreme i da se razmatraju u momentima romantičnih sanjarenja uz sveće.
Zabavna scena je standardna već decenijama, poslednjih godina se svodi na rutinske, vikend žurke u klubu „Yellow“, a i dalje su aktuelne prezabavne i živopisne spontane polujavne žurke – leti na Kamenjaru, a tokom cele godine u parkovima kod Železničke stanice i preko puta Medicinskog fakulteta. Tu su se godinama stvarale legende, koje su uklesane u istoriju novosadskog andergraund pederaja.
Zvaničnoj sceni neće škoditi malo osveženja i inovacija. Osmislili smo manifestaciju „Poljubac za Ginisa“, koja će se za Dan zaljubljenih održati u klubu „Yellow“. Takmičarskom paru koji uspe da obori dosadašnji rekord, sleduje upisivanje u knjigu rekorda. Za proleće je planirana i Drag Queen Parada na Tvrđavi, sa pratećim izborom za Kraljicu Srbije, na kojoj će moći da učestvuju i za krunu se takmiče pretendentkinje iz cele Srbije.

Često imamo prilike da čitamo o nasilju u Novom Sadu. Kako objašnjavaš tu situaciju i da li je LGBT populacija na udaru nasilja u Novom Sadu?

Gde siromaštvo zakuca na vrata, mir izleće kroz prozor. Razloge za porast nasilja delom vidim u očajnoj ekonomskoj situaciji u zemlji, pa imamo hladnokrvne, strogo imovinske delikte, delom u porastu neuroza i drugih psihičkih tegoba kod stanovništva, ljudi pucaju po šavovima, što je posledica ne samo aktuelne tranzicije, već i prilika u kojima smo živeli unazad preko 20 godina. No, mišljenja sam da je ta slika Novog Sada kao izrazito nebezbednog grada u poslednje vreme delom i posledica nekakve medijske kampanje, čiju prirodu i motive mogu samo da pretpostavim i svrstam ih u političke motive. Ne mislim da Novi Sad generalno prednjači u nasilju u odnosu na ostatak Srbije, možda samo u posmatranom periodu, što je pre stvar slučaja, a ne polazište za zaključak da u Novom Sadu ima više nasilja, nego u drugim gradovima.
LGBT populacija je uvek bila na režimu specijalnih udara na osnovu svog svojstva – seksualne orijentacije. Prebijanja i pljačke su redovna pojava na cruising mestima – u parkovima, ranijih godina češće nego danas, nekad su napadi bili organizovani, a nekad spontani. Prepozna te neka grupa i percipira po stilu oblačenja, ili drugom spoljnom obeležju kao pedera, pa ti onako s nogu nalupa par šamara, usput ti i pregleda džepove i torbu i oduzme zatečeni novac, ili neku dragocenost u vidu prstena, ili narukvice. Tu je i nasilje u okviru porodice. Ne znam da li je javnost svesna kroz kakvu torturu prolaze gejevi i lezbejke u unutrašnjosti, od ucena, primoravanja na ženidbu i udaju, do prinudnog „lečenja“ i svake vrste ispiranja mozga. Za to se slabo zna, ne zato što to nikog ne interesuje, već upravo zato što su žrtve pasivne, ne traže pomoć, ćute u svom osećaju stida, što nas opet dovodi do stare, „dobre“ priče, tj. do problema autohomofobije i niskog stepena samosvesti domaće LGBT populacije, koja je samu sebe učinila skoro nevidljivom.

Koji je tvoj stav kada je u pitanju Parada ponosa u Novom Sadu?

Moj stav je da je to generalno dobra ideja. Novi Sad je jedan od prestonih gradova Srbije, veoma je lep i atraktivan, poznat i u svetu zahvaljujući i festivalu EXIT, pa kako u Beogradu, tako Parada može da bude i u Novom Sadu. Na žalost, Parada ponosa u srpskim uslovima nije parada kojom se proslavlja životna radost, sreća i veselje, već Parada diskriminisanih, unesrećenih, zlostavljanih, omalovažavanih, maltretiranih ljudi, koji uprkos svemu tome nisu slomljeni duhom, već su u svojoj nevolji dostojanstveni i ponosni. To je suština tog ponosa kod naših Parada. I svi ti huligani, ekstremisti i drugi nasilnici, koji se uredno najavljuju, skupljaju i dolaze spremni fizički da se obračunaju sa učesnicima Parade, pružaju u brutalnom obliku svakom ko to želi da vidi pravu sliku o položaju LGBT zajednice u Srbiji. Oni su dokaz zašto je Parada, kao protestni, politički događaj, potrebna.

Šta možemo da očekujemo od vaše nove organizacije?

Možete očekivati, pre svega, jednog iskrenog i predanog saborca, konstruktivnog kritičara i potencijalnog saradnika, jer ja na to tako gledam. Mi jedni drugima nismo protivnici, konkurencija, ali ona stimulativna, konstruktivna, jesmo i treba da budemo. Ali, pre svega treba da delujemo u sabornosti, da budemo braća i sestre, drugarice i drugovi, kako hoćete. Vi živite i radite u Beogradu, mi u Novom Sadu, Bečeju, pa sve do Subotice. Potrebno je da oživimo i van prestonice, jer ne živimo svi u prestonici. Koliko je samo pustih Domova kulture po manjim mestima i varošima Vojvodine i Srbije, koji prosto vape za kulturno-umetničkim priredbama, tribinama i drugim događajima. Koliko je biblioteka bez promocija knjiga i književnih večeri. Nema ko da ih priredi.
Nadam se da će i jug malo da živne. Eto, Kuršumlija je već ušla u anale, baš se pitam kako to da do sada tamo još nije nikla neka nova organizacija.
Možete očekivati i inicijativu za formiranje jednog šireg fronta obespravljenih i poniženih slojeva našeg društva, za koje lično mislim da je praktično već odavno postalo klasno društvo – privilegovanih s jedne i potlačenih ljudi, s druge strane. Nema razloga da u istom frontu kod nas ne budu LGBT osobe i, na primer, malinari, ratni veterani, ili otpušteni, ili nezaposleni radnici. To je čitava armija ljudi, koji imaju dovoljno razloga da stoje jedni uz druge, rame uz rame, jer ih je u suštini ista guja ujela, a i dalje ih ujeda.

Kakva je LGBT situacija po manjim mestima u Vojvodini?

Situacija je slična kao i u drugim krajevima, sa specifikumima koje svojstvo manjih mesta donosi. Problematična je, iako se to ne vidi, jer sve ostaje iza onih visokih, tipično vojvođanskih kapija, iza kojih se, osim velikih ekonomskih dvorišta kuća na lakat, nalaze i poprišta pravih ljudskih drama i tragedija pripadnika LGBT populacije. Pošto ne mogu svi iz tog miljea da pobegnu, a nemaju snage ni da se suprotstave pritisku porodice i okoline, pripadnici LGBT populacije u tim krajevima najčešće pristaju na standardno „rešenje problema“ – stupanje u brak i osnivanje porodice sa osobom suprotnog pola. To jeste kliše, ali baš zato je i najčešći u praksi. Spolja gledano, ovo rešava problem integracije, jer ukalupljuje dotične u „propis“ i oni samim tim činom postaju tolerisani, pa i prihvaćeni članovi lokalne zajednice. To je apsurdno, jer ta zajednica vrlo dobro zna za pravu prirodu tih njenih prisilno „ustrojenih“ članova. U manjim mestima se ne može sakriti ni šta si danas kuvao za ručak, a kamoli neka tako značajnija, životna stvar, odnosno svojstvo. Ali, to je tabu, naročito ako je lokalni peder oženjen, a lokalna lezbejka udata. Od njih se očekuje da svoju prirodu, koja je javna tajna, takođe ne spominju i da je nose pokorno, kao svojevrsno slovo srama, na koje svi, osim njih samih, mogu da se pozovu prigodama zbijanja neumesnih šala, na primer. Koliko se o tome ćuti javno, toliko istopolni seksualni život cveta tajno, sa svim bezbednosnim merama stroge diskrecije – u četiri zida drumskih hotela, iznajmljenih soba na sat, ili u teskobi automobila. Sastavni deo tih dvostrukih života su i konspirativna, „terenska“ imena, specijalni mobilni telefonski brojevi, tajni „gej profili“ na Fejsbuku, izmišljena službena putovanja i slično.

Kakva podrška LGBT populacije i drugih LGBT organizacija vam je potrebna?

Svaka moguća. I, veruj mi, ona stiže. Ovaj razgovor je takođe podrška i hvala ti na njoj. Inače, sve što smo za ova tri meseca uradili, uradili smo uz podršku pripadnika LGBT populacije. Podizanje sajta je platio jedan momak, pripadnik LGBT populacije. Javio se jedan drugi momak, iskusan i verziran u oblasti web dizajna, koji će nam takođe biti od dragocene pomoći. U nedavno sprovedenoj akciji prikupljanja pomoći beskućnicima u Novom Sadu učestvovali su mnogi, deo pomoći je stigao i iz Beograda, stvarno je bio fantastičan odziv. Projekte pišemo takođe uz pomoć ljudi koji u tome od nas imaju više iskustva. Kao dipl. pravnik, zadužen sam za pravne poslove i zastupanje organizacije, ali ću učestvovati i u Drag Queen paradi, kao kandidatkinja i takmičarka, jer nam je deviza da svako treba da radi sve za šta je sposoban, kvalifikovan i talentovan. Ali najveća podrška svakako bi bio izlazak iz ormara pripadnika LGBT populacije u što većem broju. Status quo nije održiv, na ovom svetu ništa ne miruje, sve se kreće ili napred, ili ide unazad, rečju – propada. Izbor je na nama. Nadam se da ćemo svi napraviti pravi izbor i kretati se samo napred. I želim u to da verujem.

Razgovarao: Predrag Azdejković

Related Posts